Сетимо се како је Вучић, гостујући на, некада слободној телевизији Б92, тражио „само једне мале изборе, и ништа више“. Као да је „наслућивао“ да су ти „мали избори“ већ подржани од стране оних са стране, који су имали свој страни интерес.
Оптуживао је тадашњу демократску власт да се крије иза визира и штитова полицајаца, и иза свих медија и секунди које њихови тајкуни држе. Све ово се дешавало док је Тома „штрајковао“ глађу. Сећамо се да је демократска власт попустила под притиском унутрашњости и спољашњости, и изашла на изборе.
Десило се оно што сви и дан-данас памтимо. Из демократске Европе стигла је подршка, тј. честитка, Николићу три сата пре затварања бирачких места. Од тада се питамо да ли је Србија изабрала Николића или је то био Брисел? Данас је јасно да је Европа имала свој циљ и свог кандидата. Разједињена демократска власт, константно трешена од појединаца који су хтели да буду „Калиф уместо Калифа“, отишла је у историју. Без агресије и кукања. Без кордона и батинања. Мирно и тихо.
Тринаест година касније, нова, младошћу освежена Србија, тражи да добије „мале, малецке, оволицке“ изборе. Тражи да се власт не крије иза визира и штитова полиције. Тражи да председник испуни обећање које је дао када је рекао: „само нека кажу када хоће изборе и добиће их“, али од тога нема ништа. Слагао, као и увек. Што је старији, и што је дуже на власти, то више губи осећај за истину. Није проблем што он манипулише и покушава да нас убеди у разне ствари дајући нам дезинформације и шарене лажи, али је проблем што неки, који исто знају да су то обмане, бранећи њега, бране и ту дијагнозу као свету истину.
Ево сада Вучићу сјајне прилике. Победио је у Косјерићу. Опет је показао своју величину и моћ. Што сада не распише изборе и нека једном стави тачку на народ и његове захтеве. Али не сме. Зна како је победио и зна колико је то све коштало. Из дана у дан све је мање подршке и све је мање оних који су спремни да финансирају његово лудило. Европа полако подлеже притисцима изнутра и све су чешћи гласови о потреби одустајања од „гробара демократије“. Још га моћници држе јер нису исисали и последњу кап мајчиног млека из Србије, и зато му још толеришу његове изјаве да је све ово дириговано са Запада. Када буду сркнули последњу кап, одрећи ће се Вучића — али тада ће бити касно за нас.
Морамо сви заједно скинути ово малигно обољење, јер метастазира све више и више, из дана у дан.
Горан Пекарски
Фото : Дојче веле
