Приводе се и хапсе најбољи међу нама. По глави и леђима се млати будућност Србије.
Напредњачка власт предвођена самопроглашеним богом не устеже се да користи сва средства да би угушила слободарску мисао која се прожима кроз све структуре друштва. Реч слобода не подразумева ништа друго него „Оставка Вучића“. Оставка човека који је изгубио сваки кредибилитет и који је постао синоним за безобразлук, бахатост и осионоcт.
Вучић у свом данашњем обраћању „моли“ грађане да сутра не блокирају градове по Србији јер ће држава морати да одговори. Тражи од грађана да не мрзе Србију. Нико не мрзи Србију, нико не мрзи ни њега јер Србија није земља оних који мрзе. Ми смо научили да волимо и да верујемо. Због таквог васпитања нам се дешавају разне Слобе, Воје и Александри, Вучићевићи, Јелене и Јоване, Ане, Бокани, као и многи други који се са дна издигоше на површину и од ништа постадоше нешто. Кажем, нико њега не мрзи, али што га дуже гледамо све више жалимо себе и кајемо се због наших погрешних одлука које су произвеле да наша деца данас буду на улицама. Ако овај народ некога мрзи, онда мрзи себе. Ми смо сами себи највећи непријатељи.
Позива се врховник, у својој молби, на Уставну норму која се односи на слободу кретања, а притом тражи од грађана да се не крећу. Позива се на закон о безбедности у саобраћају и тражи од грађана да не прелазе улицу на пешачком прелазу. Зар слобода не подразумева да се свако може кретати по сопственој вољи, а поготово ако је закон предвидео и дао могућност које је место безбедно за ту врсту активности?
Смета Вучићу што грађани прелазе више пута исти пешачки прелаз као да је закон о безбедности у саобраћају предвидео колико се пута може прећи исти пешачки прелаз у једном дану. Можда је потребно хитно заседање Народне скупштине, да се измени закон и да се поставе електронски читачи картица интегрисани са рампом који ће лимитирати број прелазака преко „зебри“ свакој особи која потроши дневни број који је додељен сваком пешаку у односу на његову политичку опредељеност.
Главни кловн са Ћацилендом и циркуским шаторским насељем на сред Булевара блокирао је Београд, а с друге стране лицемерно тражи да се не блокирају улице. Београд грца месецима, а Шапић ћути. Ни „а“ да каже. Не сме. Не сме ни оставку да да. Ко зна зашто? Шта то постоји што га спречава да буде човек, а не Шапић?
Дачић је постао једна од водећих приземних фигура. Невероватно шта је испало од оног човека. Понижаван на сваком кораку и на сваком месту, сагиње се све више. Просто не верујем да је то онај човек од пре пар година. Он је исти као и Дробњак у целој својој каријери. Чак је и Брнабићка, онаква каква јесте, особа са више кичме од њих.
И Вучић и Дачић би требало да се сећају 5. октобра и требало би да препознају да је ово дијаметрално супротно од начина на који се онда револуција десила. Овде нико ништа не пали и не разбија. Овде нико не напада зграде или полицију, али крајњи резултат ће бити исти. Ова власт ће отићи, али после ове Гандијевске револуције мора доћи неки нови „6. октобар“. Морају се преиспитати многе ствари и многа дешавања. Мора постојати лична, појединачна одговорност, као и колективна.
Ако се то не деси, за пар година ћемо имати неког новог Вучића, неког новог Дачића или Шапића – Брнабићка не може да се понови – а онда све ћемо морати из почетка. Много је то за овако кратко време.
Дотле, гледајмо Вимблдон.
Пумпај, НОЛЕЕЕЕ!
Горан Пекарски
Насловна: Каикатура- Жиг инфо/ вештачка интелигенција
