Živim u malom mestu Umčari, na teritoriji Opštine Grocka, i pokušaću da vam bar malo približim probleme koje imamo zbog visokih cena za javni prevoz i potpunom misterijom gde taj novac na kraju završava.
Počeću od najbližih primera za koje znam, a to su sve slučajevi mojih poznanika i komšija. Na primer, četvoročlana porodica, sa zaposlenim roditeljima ali sa minimalnim primanjima, koji predstavljaju potpunu suprotnost slici koju vidimo u medijima, gde se naš ekonomski standard predstavlja kao vodeći u regionu i sa većim godišnjim rastom privrede nego bilo gde u Evropi. Sve bajke koje svakodnevno slušamo ruše se upravo na primeru koliko takva prosečna porodica odvaja od svog budžeta za potrebe prevoza, i to najosnovnijeg – javnog gradskog prevoza.
Otac i majka te porodice mesečno zarade ukupno 54.000 dinara, deca su u srednjoj školi, što dovodi do sledeće računice: dve mesečne karte za zaposlene koštaju 7.800 dinara, što je cena samo za tzv. zonu 3. Da bi došli do svoje kuće oni moraju da izdvoje još po dodatnih 1000 dinara na svaku kartu. Za dvoje dece plaćaju po 1.450 dinara za mesečne karte za učenike, koje pripadaju povlašćenim kategorijama. Kada se sve sabere, dolazimo do sume od 12.700 dinara, što predstavlja astronomski udeo u njihovom skromnom budžetu, čak 23% od celokupne mesečne zarade.
Prvo pitanje koje im uvek postavim kada se dotaknemo ove i sličnih tema, jeste kako uopšte postižu da deci i sebi obezbede ostale neophodne životne stvari pored ovog neverovatnog troška.
Kao pošteni ljudi oni ne žele da se voze bez karte, znaju da je cena velika, ali trpe. To je danas prava slika prosečne porodice, a ne iskrivljena stvarnost koja dolazi sa TV ekrana.
Većina ljudi iz mog mesta putuje za Beograd svakog dana na posao i u školu, svi plaćaju redovno visoke cene karata. Kontrole su oštre i redovne, ko god nema kartu u obavezi je da plati kaznu do 6.000 dinara. Niko ne postavlja pitanje šta tim ljudima nakon kupovine mesečnih karata ostane za ostale životne potrebe, poput hrane ili odeće.
Sve bi možda malo bilo podnošljivije kada bi se visoke cene prevoza odrazile i na kvalitet. Nemamo tačne informacije gde se troši novac od karata, ali sigurno nije uložen u autobuse kojima se vozimo. Retki polasci, veoma česti kvarovi i već tradicionalna gužva u svakom autobusu redovna su slika prigradskih linija.
Nadležni u Gradskoj direkciji za javni prevoz i Gradskom saobraćajnom rade i donose odluke bez ikakve odgovornosti, jer su svi redom veoma dobro umreženi i postavljeni po političkoj liniji. Do takvih ne dopire glas iz prosečne porodice i problemi sa kojima ljudi oko njih svakodnevno žive.
Gradski prevoz je samo jedan od primera u sistemu koji odgovara samo odabranim ljudima u njemu. Za njih je ovo normalno i poželjno. Većina poniženo ćuti, naterana stalnim uslovljavanjima i ucenama kako na poslu tako i u sredinama gde žive. Potpuna spoznaja stanja u kome se nalazimo izaziva veliku gorčinu zbog koje se vredi boriti i promeniti stvari u ovoj zemlji što pre.
Miloš Nikolić
Dosta je bilo Grocka
