Tako je i bilo, a malo kasnije sam se oženio i nisam bio baš zadovoljan svojim životom. Sve dok me nije krenulo unapred. Došli su ljudi koji nisu marili za moje negativne ocene i vrlo brzo sam postao direktor nove lokalne deponije. Ta deponija imala je još jednog direktora i nije mi baš bilo milo, voleo sam ipak sam da budem u toj priči. Međutim, tog prvog radnog dana upoznao sam tog direktora. Već prvi pogled na direktora me raznežio. Znao sam da ćemo jednog dana biti zajedno, jednostavno su mi to prikazivali nemirni leptirići u stomaku.
Sećam se vrlo dobro kako je to bilo. Obilazili smo lokalne divlje deponije. Pronašao sam jednu bačenu kesu sa cvećem koje se nije skroz osušilo. Bacio sam prve reči:
-Direktore, ovo je šteta da se baci. Mislim da tako lepa osoba zaslužuje ovo cveće.
-O, kako lep gest. Direktor se sagnuo i našao je tu u smeću jedan bačeni kajš za pantalone. Evo, izvoli ovo je od mene za tebe. Od direktora za direktora, nasmejano reče.
Tada sam se direktoru približio. Grudi su nam bile jedna na drugu. Osetio sam taj miris deponije koji nas je oboje privlačio. Upravo na tom mestu, pao je i naš prvi poljubac.
Vreme je teklo a naša ljubav je bila sve veća. U početku smo to krili od radnika, ali pravu ljubav je teško sakrivati te su nas razotkrili. Od tog momenta, napustio sam svoju porodicu i prešao da živim sa direktorom, konačno oslobođen od svih predrasuda.
Nakon toga vodili smo ljubav na skoro svakoj deponiji na našoj teritoriji. Često putujemo i u inostranstvo i više ne krijemo našu ljubav. Nas je smeće zbližilo i bićemo mu večno zahvalni.
Ispričala:
Samanta
