Домове су заменили шумама, суровим пределима, прелазећи километре, не би ли се спасли масовног убијања. Са многим сапутницима су се растали дуж пута, јер хладне ноћи и странпутице нису имали милости за њихове животе
ЈА сам Раид из Сирије, имам 26 година и ветеринар сам. Не питајте ме како сам дошао довде. Овако почиње причу младић са свега једним ранцем који са стотину својих земљака дане проводи у парку Здравка Челара код „Ластине“ станице.
Њима су се придружили и они који деле сличну судбину – Авганистанци, Сомалијци, Пакистанци и многи други. Домове су заменили шумама, суровим пределима, прелазећи километре, не би ли се спасли масовног убијања. Са многим сапутницима су се растали дуж пута, јер хладне ноћи и странпутице нису имали милости за њихове животе.
Ипак, они који су преживели путовање, стигли су на картоне дуж београдских улица, нарочито у парку Здравка Челара. Читаве породице са малом децом бесциљно лутају крај Железничке станице, проводећи дане на клупама околних паркова, које су готово преуредили у угаоне гарнитуре, импровизоване кревете и пренели под најближи хлад.
– Спавамо ко се где снађе, углавном по хостелима, али ту можемо да будемо само преко ноћи, а дању морамо напоље – објашњава Раид, један од ретких који је хтео са репортерима „Новости“ да подели голготу коју је прошао од Турске до Београда. – Цео свет склања поглед од онога што се догађа у Сирији, људи масовно гину, а нигде помоћи. Сви смо ми образовани, имали смо послове и животе и не бисмо никада напуштали земљу да нисмо угрожени.
Ни радници са „Ластине“ станице немају примедбе на придошлице. Неки су чак научили арапски, па размене коју реч са азилантима, макар им пожелели добар дан. Језик фудбала сви говоре, па се чак на паузи прикључе најмлађим мигрантима у додавању лопте.
Као и Раиду, већини је Београд, поред Грчке, можда најбоља успутна станица за Западну Европу. Македонију проћи каже да је била агонија због пљачки и лошег третмана. Ипак, могу проћи месеци док не нађе начин да се домогне бољег живота. До тада, у великој чекаоници у коју се претворио и део парка испред Економског факултета из дан у дан се тражи клупа више.
И студенти су готово огуглали на своје комшије, делећи барабар место за седење испред трибина између предавања. Никоме не сметају, осим што се понегде може видети распрострт душек у коме азилант сања своју обећану земљу.
НИКАД ВЕЋА ГУЖВА ПО КАФИЋИМА
УГОСТИТЕЉИ у Карађорђевој улици и на Савском тргу никад нису имали више посла него са таласом азиланата са Блиског истока. Кафићи су сатима пуни, роштиљи раде нон-стоп, јер се само смењују нови гости. Ипак, муштерије не хају превише за пљескавице, колико за оброке са пилетином. Није ни изненађење ако се у клубовима и кафанама огласи певач који најављује наручену песму, управо са стола где се налазе Сиријци.
ТАКСИСТИ ИМ НУДЕ УСЛУГЕ ЖЕЛЕЗНИЧКА станица постала још атрактивније стајалиште за таксисте, који све више вребају ове путнике у транзиту. Иако им је забрањено да превозе азиланте до граничних прелаза, возачи се не либе да нуде услуге за већу своту новца. Тарифа се таји, као и то што миграната на овом потезу никада не мањка док се стално смењују нова лица.
.jpg)
УРИН И ФЕКАЛИЈЕ
ОСИМ што пролазници негодују због призора људи који праве домове на зеленим површинама, замерке стижу и на хигијену азиланата. Појединим деловима парка пролази се са рукама преко носа због испарења урина и фекалија. Иако се на станици налази јавни тоалет, не може им се замерити што су место за нужду изабрали напољу. Ни из њега не допире ништа бољи мирис.
И. Прековић Новости
