Domove su zamenili šumama, surovim predelima, prelazeći kilometre, ne bi li se spasli masovnog ubijanja. Sa mnogim saputnicima su se rastali duž puta, jer hladne noći i stranputice nisu imali milosti za njihove živote
JA sam Raid iz Sirije, imam 26 godina i veterinar sam. Ne pitajte me kako sam došao dovde. Ovako počinje priču mladić sa svega jednim rancem koji sa stotinu svojih zemljaka dane provodi u parku Zdravka Čelara kod „Lastine“ stanice.
Njima su se pridružili i oni koji dele sličnu sudbinu – Avganistanci, Somalijci, Pakistanci i mnogi drugi. Domove su zamenili šumama, surovim predelima, prelazeći kilometre, ne bi li se spasli masovnog ubijanja. Sa mnogim saputnicima su se rastali duž puta, jer hladne noći i stranputice nisu imali milosti za njihove živote.
Ipak, oni koji su preživeli putovanje, stigli su na kartone duž beogradskih ulica, naročito u parku Zdravka Čelara. Čitave porodice sa malom decom besciljno lutaju kraj Železničke stanice, provodeći dane na klupama okolnih parkova, koje su gotovo preuredili u ugaone garniture, improvizovane krevete i preneli pod najbliži hlad.
– Spavamo ko se gde snađe, uglavnom po hostelima, ali tu možemo da budemo samo preko noći, a danju moramo napolje – objašnjava Raid, jedan od retkih koji je hteo sa reporterima „Novosti“ da podeli golgotu koju je prošao od Turske do Beograda. – Ceo svet sklanja pogled od onoga što se događa u Siriji, ljudi masovno ginu, a nigde pomoći. Svi smo mi obrazovani, imali smo poslove i živote i ne bismo nikada napuštali zemlju da nismo ugroženi.
Ni radnici sa „Lastine“ stanice nemaju primedbe na pridošlice. Neki su čak naučili arapski, pa razmene koju reč sa azilantima, makar im poželeli dobar dan. Jezik fudbala svi govore, pa se čak na pauzi priključe najmlađim migrantima u dodavanju lopte.
Kao i Raidu, većini je Beograd, pored Grčke, možda najbolja usputna stanica za Zapadnu Evropu. Makedoniju proći kaže da je bila agonija zbog pljački i lošeg tretmana. Ipak, mogu proći meseci dok ne nađe način da se domogne boljeg života. Do tada, u velikoj čekaonici u koju se pretvorio i deo parka ispred Ekonomskog fakulteta iz dan u dan se traži klupa više.
I studenti su gotovo oguglali na svoje komšije, deleći barabar mesto za sedenje ispred tribina između predavanja. Nikome ne smetaju, osim što se ponegde može videti rasprostrt dušek u kome azilant sanja svoju obećanu zemlju.
NIKAD VEĆA GUŽVA PO KAFIĆIMA
UGOSTITELJI u Karađorđevoj ulici i na Savskom trgu nikad nisu imali više posla nego sa talasom azilanata sa Bliskog istoka. Kafići su satima puni, roštilji rade non-stop, jer se samo smenjuju novi gosti. Ipak, mušterije ne haju previše za pljeskavice, koliko za obroke sa piletinom. Nije ni iznenađenje ako se u klubovima i kafanama oglasi pevač koji najavljuje naručenu pesmu, upravo sa stola gde se nalaze Sirijci.
TAKSISTI IM NUDE USLUGE ŽELEZNIČKA stanica postala još atraktivnije stajalište za taksiste, koji sve više vrebaju ove putnike u tranzitu. Iako im je zabranjeno da prevoze azilante do graničnih prelaza, vozači se ne libe da nude usluge za veću svotu novca. Tarifa se taji, kao i to što migranata na ovom potezu nikada ne manjka dok se stalno smenjuju nova lica.
.jpg)
URIN I FEKALIJE
OSIM što prolaznici negoduju zbog prizora ljudi koji prave domove na zelenim površinama, zamerke stižu i na higijenu azilanata. Pojedinim delovima parka prolazi se sa rukama preko nosa zbog isparenja urina i fekalija. Iako se na stanici nalazi javni toalet, ne može im se zameriti što su mesto za nuždu izabrali napolju. Ni iz njega ne dopire ništa bolji miris.
I. Preković Novosti
