На депонији у Винчи 18. маја је избио пожар који су ватрогасци гасили данима.
Данима су они, гасећи ватру и за затрпавајући делове депоније земљом покушавали да локализују пожар, а дима је тих дана било понегде у Београду.
Ово је била вест свих српских медија, а свих чуда знате, три дана доста…Ватра је угашена и одједанпут је депонија – потпуно незанимљива.
Иако ватре више нема, посетили смо депонију у Винчи, а тамо смо затекли призоре какве до сада нисмо видели…
Већ по изласку из климатизованог аутомобила запљуснула нас је врелина и смрад који нагриза очне ноздрве, синусе и очне јабучице.
Камиони, булдожери тамо раде пуном паром, а смећа има – где год да се окренете.
Без маске је тамо – верујте на реч – НЕИЗДРЖИВО!
Ручак жели да искочи из стомака, а ноздрве пеку – чак и са маском преко носа и лица…
Веровали или не – запослени на депонији су на смрад одавно огуглали, а ми смо им дошли као неке „свилене бубе“ потпуно неотпорне на непријатне мирисе.
Ковитлац прашине коју праве булдожери овде је – уобичајена ствар.
А ту су и они којима је најтеже… људи који су ту сваког дана преко својих руку превале тоне отпада, покварених намирница, флаша, дрвета пластике…
Мада, како кажунеки од запослених у чистоћи који овде одвајају секундарне сировине – овде се могу наћи и неке корисне ствари – сунцобрани да их сачувају од пакленог дана, ципеле које „још могу да се носе“, лежаљка за сунчање, фотеља – мало запрљана, али цела…
Људи су овде попут мрава – непрестано раде. Рукама бесомучно роваре по смећу у потрази за свим оним стварима које се могу рециклирати…
Ипак, има и оних који нађу тренутке за одмор и бег у дебелу хладовину.
Рада овде нису поштеђене ни жене. Оне вуку терет у истој мери колико и мушкарци.
Оне најсналажљиве нашле су опрему и начин да се заклоне од сунца.
Ово место пуно је галебова, више од стотину врста, због чега наочиглед право ругло може да изгледа чаробно.