Насеље на десној обали Дунава својом старином досеже дубоко у антику. На Ади Синги забележени сукоби Авара и Византинаца, Стара чаршија свила се уз сам римски пут. Велики римски каменови из Брестовика
Чаршија на римском друму / Фото: М. Величковић
ПРВО помињање словенског насеља Гардец забележено је давне 878. године, па данашњи становници Гроцке основано мисле да живе у месту које има једнако бурну историју као и сам Београд.
Трагови насеобина на територији данашње општине Гроцка датирају још с почетка неолита (млађег каменог доба) од којих је најпознатије Археолошко налазиште „Бело брдо“ у Винчи, центар винчанске културе. Гроцка се наводи и као један од некада важних римских пунктова на Дунаву. Као насеље, помиње се у деветом веку, да би према турским пописима с почетка 16. века била уписана као варошица.
– Значај Гроцке расте, да би почетком 19. века била седиште истоименог среза, царинарнице и других уреда – кажу Зорица Атић, из културног центра овог места, и археолог Раде Милић. – Процвату овог јединог градића у београдском округу највише доприноси породица Гарашанин, а име чувеног Грочанина и државника Илије Гарашанина носе школа и библиотека у Гроцкој.
Ада Синга
Ово насеље од 1955. године постаје једна од 17 београдских општина, а једна од мало познатих територијалних занимљивости је и та да се половина данашњег Београда налази на некадашњој територији Гроцке – град се у 20. веку ширио на рачун грочанских воћњака и њива. Млади Илија Гарашанин је почетком 19. века прву државну службу добио као грочански цариник на удаљеној речној граници Гроцке – у Вишњици.
– Грочанска ада, дуга три, а широка пола километра, једно од највећиx пошумљениx подручја града Београда и уједно једна од највећих речних ада – додаје Зорица Атић.
– Данас је омиљено мирно место за риболовце, а некада је била поприште многих борби. На том месту, које је професор археологије Јован Ковачевић лоцирао као острво Синга, велики византијски војсковођа, стратег Приск, на сигурно је од аварских напада склонио флоту дромона. То је била посебна врста бродова.
Након неуспелих преговора, које је Приск водио баш са једног од поменутих дромона, уследио је жесток одговор, напад византијске речне флоте на узурпаторе Сингидунума. Авари су поставили обруч од кола око целог града покушавајући да се одбране, али није успело. Нападнути су усред битке с леђа, од стране преосталих наоружаних становника Сингидунума који су их отерали. Авари су се бацили у бег, а царска војска је ушла у Београд и одмах почела обнову града.
Зорица Атић и Раде Милић
Стара чаршија
Срце грочанске вароши, у документацији познато као Грочанска чаршија, некада је било део Римског пута и Цариградског друма, најважнијих путева око којих је и формирано насеље настало од војних утврђења, а потом центар грочанске нахије и среза.
– Овај пословно-административни центар Гроцке је заштићена просторна културно-историјска целина од великог значаја за Србију – наглашава Атић. – Одувек главна улица уједно је и најстарија улица, у Гроцкој, а према свом значају, у рангу је заштићених просторних целина Косанчићевог венца у Београду и старог језгра Земуна. Интересантно је да је друга по реду заштићена амбијентална целина у Београду, одмах након Кнез Михаилове улице. Да је коришћена од самог свог настанка као трговачки и пословни центар, сведоче очуване старе куће од којих најстарија потиче из средине 18. века. За њу се прича да је накада била турски хан. У Чаршији је очувано и пар удобних и пространих стамбених кућа варошког типа, са више просторија и дрвеном терасом-доксатом, чији су власници били имућни трговци и занатлије. Део је карактеристичног амбијента српских вароши 18. и 19. века и значајно достигнуће народног неимарства.
Потом нас шетња овим насељем води у много старију прошлост и нека од њених знамења.
– Да живот у Гроцкој на сваком кораку пише историјске романе, сведоче и каменови из Брестовика, великих димензија, који су, наочиглед свих, низ година стајали на локалном аутобуском стајалишту крај Смедеревског пута – наставља причу археолог Раде Милић. – Тек понеки мештанин је чекајући превоз посумњао да су ови монолитни блокови нешто више од обичних камених громада. И тако су габаритни камени блокови, који су по свему судећи вредни археолошки налази, остали да леже на аутобуској станици, где су служили мештанима као монументалне камене клупе при чекању превоза.
Локална прича даље наводи да је камене громаде ту некако довукао неко од мештана када је на њих „налетео“ при обрађивању њиве. А да су до последњег момента били у функцији потврђују мештани који су и у тренутку одношења седели на њима.
– Након што је један од три камена из непознатог разлога померен са места на коме је био, из разлога безбедности су пренети у двориште Ранчићеве куће, и то захваљујући сарадњи Центра за културу са ажурним руководством општине Гроцка – додају наши саговорници.
– Претпоставља се да су у питању делови неке монументалне грађевине из античког римског периода. На њима је приметна рељефна обрада, односно камена пластика која се као венац надовезује на сва три пронађена камена. Могуће је да се ради о сегментима велике римске грађевине јавне намене или сакралне архитектуре из најдаље четвртог века. Ако се ово покаже као истинито, Београд је богатији за сазнање о постојању античке грађевине монументалних димензија – из времена највећег сјаја Сингидунума.
Дромон / Илустрација: Мика Ловре
Римска гробница
– Брестовик је чувен по једном од најдрагоценијих споменика из античког периода на територији Београда и Србије, који је тако добро очуван да у њега може и да се уђе – подвлачи Милић. – Касноримска гробница налази се непосредно поред сеоског гробља, па чак неколико гробних места належе на њен свод.
Гробница потиче из трећег или четвртог века, и има статус заштићеног културног добра од великог значаја за Србију.
– Недовољно је позната широј јавности, можда и зато што је смештена на приватном имању породице Милосављевић, чији је предак 1895. године сасвим случајно и открио гробницу. Вукашин Милосављевић је на свом имању садио шљивик, а гробницу је открио тако што је у гробницу – упао ударивши ашовом о њен током времена ослабљени свод. Можемо само да замишљамо како се осећао и где је мислио да је доспео, угледавши око себе камене лавове и римске геније смрти…
„Три усамљена Римљанина“
Вукашин је о свом невероватном налазу обавестио власти и у Брестовик је дошао Михајло Валтровић, кустос Народног музеја из Београда, како би обавио прва стручна археолошка ископавања. Гробница је укопана у падину брега, а састоји се из издуженог прилаза испод чијег степеништа су биле две фигуре римских генија смрти, средишњег обредног простора са две бочне нише, и просторије за сахрањивање испред које су се налазиле скулптуре лавова – чувара улаза. У крипти су била смештена три зидана саркофага, са остацима (вероватно) власника – властелина, његове жене и детета.
– За зидање гробнице су били коришћени камен, речни облуци и чувена пљосната римска опека, везана широким слојем кречног малтера – римског бетона који нема рок трајања – закључује Милић, иначе лидер истраживачког тима „андерград“. – Локална легенда каже да је било потребно неколико запрежних кола да би се однела у Народни музеј садржина гробнице, а на питање збуњеног Вукашина шта сад он да ради, жандарми су му бацили новчић уз коментар – да за њега купи уже како би се обесио. Народ, коме није била блиска античка архитектура и вера сем православне, гробницу је назвао „Вукашинова црква“.
Валтровић је руководио и каснијим истраживањима на овом локалитету, детаљно је описао налазе и спровео прву конзервацију и заштиту гробнице од пропадања 1905. године. Завод за заштиту споменика културе је рестаурирао гробницу 1964. године.
На основу археолошких налаза и Валтровићевих описа, и студија архитекте др Гордане Милошевић Јевтић, Центар за урбани развој је у оквиру пројекта „андерград“ урадио дигиталну тродимензионалну пројекцију гробнице у Брестовику.
Римска гробница
ПАГАНИ И ИКОНЕ
Током истраживања касноримске гробнице у Брестовику, наши саговорници су је затекли преплављену иконама, траговима свећа и православним штивом.
– Овим хришћанским обележјима није место у једном паганском маузолеју – али вера не зна за границе, па молитва очигледно може бити упућена и из храма који је служио многобожачком римском посмртном култу и обредима.
Фото: С. Станишић
РАТ КОЈИ СЕ НИЈЕ ДОГОДИО
Урбани истраживачи посетили су Гроцку у потрази за скровиштима из Другог светског рата. Према сведочењу мештана, скровитих места као што су земунице и бункери у овом крају има много и нису насумично распоређени.
– Оно што су истраживачи повезали у једну нит јесте да дуж територије општине Гроцка постоји читав низ типских митраљеских гнезда – објашњава Милић. – Ове „чеке“ гледају на Дунав, а изграђене су у послератно доба, отприлике у периоду 1946-1952. године, када је Југославија очекивала напад некадашњих савезника Совјета.
РИТОПЕЧКА ХЕРОЈСКА ФЛОТА
Дан ослобођења Гроцке обележава се 17. октобра крај споменика са спомен-костурницом у Ритопеку, подигнутог 1946. године палим борцима НОВ-а и савезничке Црвене армије. Уз њега су саливена још нека драгоцена сећања…
– Мештанин Миливоје Матејић из Ритопека био је и незнани јунак са Дунава – каже Зорица Атић. – Он је годинама, докле год је био жив, причао своју причу очевица и учесника у борбама октобра 1944. године. Миливоје је заслужан за „упад“ црвеноармејаца са банатске стране Дунава, организовавши за неколико сати херојску флоту којом су руски војници превожени на ритопечку обалу реке.
– Херојска „флота“ била је сачињена од чамаца сељана, који су данима и ноћима под окупаторском паљбом превозили руски пук преко Дунава и тиме осигурали ток ослободилачких борби за Београд.Миливоје, коме је након октобра 1944. године доживотно остао надимак – Мија Рус, окупио је на реци „флоту“ сакривену од Немаца по шталама и шумарцима. Јер, иако је окупатор под претњом смрћу одузимао чамце, бунтовни народ је своје барке посакривао и покрио земљом и лишћем.
ИЗВОР: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
Зоран Николић
