Почетна » ОВА ПРИЧА НИЈЕ ИЗМИШЉЕНА Пепељуга 21 века – II део

ОВА ПРИЧА НИЈЕ ИЗМИШЉЕНА Пепељуга 21 века – II део

од admin
0 коментар

Други део до бола искрене и истинске животне сторије Светлане Урошевић говори о њеним мотивима и разлозима за бављење хуманитарним радом.

Можда би овај текст требало да буде синопсис за аутобиографску књигу – јер се њена прича тек назире из овог текста, који је ограничен по обиму, макар се састојао из три наставка. Јер Светлана и њена хуманост не само да то заслужују, већ за њих треба и мора да се зна и у Србији и у свету! И наравно, уз све одлике њене личности, треба истаћи несвакидашњи литерарни дар којим нам она прича сторију свог живота.

Научила сам да људи воле да одређују шта је добро за некога. У овом случају за мене. Мени не требају дрва, снаћи ћу се. Мени не треба штампач или скенер – могу да молим да ми то неко уради, или да платим. Мени не треба кућа која је оволика колико јесте – јер по њиховом мајка ће умрети, остаћу сама. Мени не треба лепа обућа, одећа, шминка, фризер, педикир… Не!

Мени по њиховом не треба ништа, јер ми је дато а не умем – пошто сам глупа да од тих донација направим капитал. Па кад сам глупа, онда немам право ништа ни да тражим од свега. Ни трунку помоћи, нити чак да изразим жељу, прокоментаришем како бих волела једног дана да имам то и то…

Увек ми се стегну груди када чујем смех оних имућних који кажу: „Еј, знаш ли ти колико је то пара, колико си могла да узмеш за себе?“ И тада ме сажаљевају. Научила сам и ја од њих да оно време када сам могла да целу зараду од сировина потрошим у радњи “Афродита Моде Цоллецтион”, када сам имала преко 30 пари ципела са високом штиклом, када сам из ћефа ишла на викенд сама у други град, државу. Јер дошло ми је да видим како то изгледа да уђем у базен а не умем да пливам, да створим жељу да летим хелихоптером (још неиспуњена!) и остало… Научила сам да је то време прошло, али да та Дама уме да сачека да себи поново приушти шта жели и како жели у новом времену. И биће тако, јер верујем у то. И приуштићу то сама себи. Списак жеља је ту. Српски инат је део наслеђа који није за потцењивање. Због српског ината смо добијали битке, ратове, трпели окупаторе, зулуме, намете – па где се тога одрећи? То су наше најбоље и најуспешније тековине!

Други шлог моје маме наступио је после награде Виртус – када је у нашу кућу дошао човек кога сам сматрала за пријатеља. Очигледно поткован знањем, дошао је и одржао мами лекцију како има добру ћерку, али глупу као ноћ – јер није умела да направи паре да сама сагради кућу. Причао је као да му живот зависи од тога да каже што више и јаче. У шоку смо га мама и ја слушале шта прича, и онда је претерао. „Оне кесе, дискове, пелене што је однела и поделила, хеј жено – па јесте ти ћерка, али је глупа! Знаш ли ти колико је могла пара да добије за то?”

А ја сам моје боце, црева и бренере продала 2002. године у децембру, да би тати купила те исте кесе, дискове и морфијум, јер је умирао од рака. Не знам како сам успела да га одвучем из куће, дворишта. И мами и мени је било страшно то што прича – слушале смо га како би Он, паметан, то продавао. Јер то иде по његовим речима – када је неко болестан не пита породица за цену…

Мајка је три дана плакала, кршила руке, не верујући у то што је чула. Сећања су навирала на те наше тренутне беде – када нисмо имали, јер и то што смо имали дадосмо хирургу у Градској болници који је после и сам био ухапшен због мита. Тако да га је стигло то његово. Трећи дан мајка је била лоше – поново у “Светог Саву” и опет борба за њу. И тада они који су имали смејали су се, исто као и они што немају, а смејали су се. Очекивали су да мама буде непокретна, да не може да прича, или можда чак и да умре.

После свега, мајка је ту, боље је – помаже колико може, благосиља да “Чаролија” иде само напред у нове победе. И пати што није бака. Користим алтернативну медицину од ујутру како устане, док не легне, као и вежбе. Нисмо имали за лекове више од месец дана – зато сам се окренула природи.

А ја? Сетим се свих који су као скакавци појели оне моје године када сам могла да порадим на себи. Још увек немам доњу протезу – не стижем да одвојим за то. Када ме нешто боли ћутим, трпим – сетим се свих подвига са “Чаролијом”. Та моја невладина организација је у најтежем периоду за мене постизала фантастичне резултате и оправдала своје име. ЧАРОЛИЈА обиђених породица, деце, болесника, старих, манастира, болница, домова… Сетим се натоварених аутомобила, комбија, пикапова, камиона, аутобуса, трактора које сам послала, однела и одвезла до оних којима је помоћ била потребна и до оних којима је помоћ била намењена.

Није овде реч о томе ко је паметан, већ је реч о ономе ко је доследан и храбар. Дато ми је и речено: „Ти знаш коме треба и подели тако.“ Срж и одговор за оне љубопитљиве: зашто трајем свих ових година? Хуманитарни рад сам пригрлила као нешто на шта сам се обавезала човекољубљем. Тешко тражим помоћ и зато сам скоро све време гурала сама – осим неколицине часних појединаца. И како да станем када сам увидела колико је помоћи потребно?

Можда не због родитеља – али деца нису крива да трпе гладна, боса и гола. Кажу ми да помажем капом и шаком, чак можда и коме не треба – али они не виде децу коју су ти исти вукли иза себе – а дете није могло да бира ко ће да га роди. И оно због тога не сме да трпи, већ да се радује – јер када ће, ако не док је дете.

Донатор поклони ствари да буду подељене – даје са љубављу. Док сама пакујем поклоне па пољубим неку ствар, јер је толико лепа – па тим пољупцем пошаљем благослов да то дете или човек, жена, болесник буду срећни као и ја док то спремам. Бог воли луде и храбре. То је оно на чему треба да сам му неизмерно захвална, као и на здрављу.

Захвална сам му на мајци, брату, на лаком и мирном сну – иако улазна врата не могу да затворим, нити закључам – на мојим псима које сам спасила са улице и пружила им дом, на мојим кокама које нам носе јаја. Ја свако јаје пољубим када га узмем из гнезда, јер коке су били хероји када су живеле на пиринчу и хлебу када нисам имала кукуруз. Оне су зиму презимиле на минусу без сламе.

Захвална сам на гускама и мојој првој гуски Гаги која је умрла пре две недеље, после 14 година лепог живота. И на паткама и прасенцету. Домаћинство са око 80 душа, кућом која је више шупља и влажна – али је наша. Захвална сам на акцијама које радим, јер знам где дајем и коме, на људима добре воље који помажу мој рад, на комшијама који дају стари хлеб за псе, за продавца који ми почисти кукуруз, жито и прекруп – па скупи у џак и да ми да однесем кокама и другим животињама… На врапцима-џивџанима које храним свако јутро и који ме буде са паткама ако спавам дуже од 6:10, на коки која носи јаја испод кутија у надстрешници и сада се насадила… На сунцу које је живот, јер већ даном дуже траје, ветру на Богојављање који се играо на мојој тераси… Захвална сам на тој невидљивој сили, тој бесконачној енергији, мудрости и интелигенцији која нас је створила као и све око нас. Она нам је дала да будемо део целине и да је учинимо бољом за друге.

Цркву не посећујем више, бар не ову овде – у кич и шунд не идем, да гледам ЛЕД лампу у кандилу које ми се светли и да се дрогирам оним нападним тамјаном. Ако ми је потребна црква као црква – идем у оне где су иконе и фреске старе – не ове новокомпоноване. Тамо где су сиромашни манастири, где вас игуманија дочека као најрођенијег, где вас свештеник пригрли као дете своје које му долази из далека. Моја црква је моје тело и мој дух – од њега не могу да побегнем, нити да се сакријем. Мој Бог није само реч, већ неко коме сам одговорна и коме дајем душу. И једини кога се плашим. Не дајем на форму, већ на дела. Људи данас дигну кредит да би обележили славу, а после кукају и жале се јер морају да врате. Па се свађају у кући, јер нема пара. Да ли је то мило свецу-заштитнику куће или Богу?

Неко прославља славу, а родитеље отера у летњу кујну, или ко зна где да не сметају. Или да их не брукају. Тешко ономе коме смета онај ко му живот даде и све му створи. А данас деца туку родитеље и гледају само како да их искористе што више. То за мене није поштовање, нити страхопоштовање Бога.

Зато сматрам да после оваквог одговора зашто и како сам успешна у свом раду којим се бавим осам година, доста њих ће преиспитати себе и своје. Мени је то предодређено, ако ни због чега више, онда због мојих родитеља који нису оставили благо на земљи, већ су своје благо градили на небу. Зато поштујем своје и све дајем за њих, јер после свега породица се чува. А моја друга породица… Ко зна, можда неко све то види и схвати коју величину носим – па пожели да ми пружи руку да поред њега наставим и ја. Људи су нешто најлепше што постоји, јер су створени по лику божијем. А то што су неки од људи себе покварили – то је питање контроле и квалитета.

На питање да ли сам глупа, насмејаћу се. Јер све што добијам вреди далеко више од свега што сам поделила – ако ми не верујете, да Вас ја питам. Колико кошта здравље ваших родитеља? Ваших најближих? Колико кошта да спавате откључани? Колико кошта ваше здравље и чиста савест?

Нема тих пара, а безброј искушења… Није лако, али вреди. Мени је остало да скупим само мало храбрости и можда одем у Кнез Михајлову да просим – тако што ћу да певам, цртам, свирам или једноставно плачем без речи, само са пруженом руком. Јер то је ствар Мог избора, Мог пута – не онога што ми је понуђено и лакшег за друге. Онај који проси има своје достојанство, јер бира између часне пружене руке или нечасног стицања богатства. У децембру прошле године нисмо имале колач за Славу – јер је колач који сам однела да се испече у комшилук, комшиница ми је предала црн као угаљ. Ми немамо шпорет – само једну пећ. Упалили смо свећу, нисмо ни вино имали да купимо, ручак бедан, непотпун…

И тада сам се зарекла пред свећом да следеће године свећу палимо Светом Николи у другој кући и са нормалним колачем, као до сада. Загрила сам мајку која је ћутала и плакала, тужног лица. И себи сам дала реч, па макар просила. И нико нема право да ми каже било шта – јер што је доста заиста доста је. Ту свећу и колач, као и стару икону смо наследили од деде, прадеде, чукундеде – од бораца, хероја, витезова који су крв дали за ову модерну нову Србију. Нико их није питао ни да ли могу, ни да ли тугују за онима који су изгинули, или умрли гладни, болесни. Ако су они стекли и оставили мени ово данас – онда и ја могу за будуће, сутра – ако не мојој деци, онда бар деци мога брата.

Немам ни здравствено осигурање, ни воду у кући, струја само у једној соби. Плаћам колико могу – толико да се окупамо мама и ја. Хлеб ми купе други, или купим старо пециво – па онда једемо сви колико год нас има… За два месеца ове године поделила сам донације у висини од скоро четири милиона динара, а година је тек почела. Већ планирам следећу акцију и кога ћу да обрадујем даље. Значи све је то живот и треба га узети једноставно – јер да је све потаман било, не бих постала то што јесам.
Из туге и бола створила сам бајку, своју бајку, која је сада моје дете и ево, већ има осам година пуних…

– Наставља се –

ПРВИ ДЕО ПРИЧЕ

 

С.У за време је

Можда ти се свиди

Оставите коментар