Почетна » У Рулетовој сузи 104 ударничке значке

У Рулетовој сузи 104 ударничке значке

од admin
0 коментар

Миодраг Милошевић, из Умчара, на акцијама провео 115 месеци, по чему је рекордер земље које више нема. Наше су грађевине различите од других. У њих је уграђено мање бетона, а више љубави, пријатељства и много младости..

НЕМА радне акције на којој Миодраг Руле Милошевић (61) из Умчара није био. Нема ни акције после које на његовим грудима није заблистала бар једна ударничка значка. А, кући се враћао и са 14. Кад све сабере, Руле је, од 1963. до 1990. године, на радним акцијама радио 115 месеци, а ударник је био – 104 пута! Међу југословенским акцијашима нема му премца.

Пресрећан што смо “решили да напишемо који ред о њему”, Руле нас је раширених руку, са искреним осмехом сачекао испред капије своје куће у Умчарима. На глави му капа-титовка, украшена петокраком, а на прслуку десетак ударничких значки, ордење, медаље, беџеви са радних акција…

– У јуну ће се навршити 52 године откако сам са осам и по година отишао на прву Омладинску радну акцију – прича Руле док му поглед весело лети, а у очима, плавим као небо, тиња неки невероватан жар. – Овде у Умчарима, недалеко од наше старе куће, градила се деоница ауто-пута “Братство-јединство”. Нико ме није звао, нико ме није повео за руку. Отишао сам сам. Главна позивница били су ми весели жамор бригадира, смех и непрекидна, весела песма која је одзвањала Умчарима и околином. Ех, како је то лепо звучало.

Кад је дошао, присећа се Руле, лепо су га другови обукли, водили рачуна да добро једе, да га “лопата не обори”. Најпре је био водоноша, неколико дана касније унапређен је у “важног носача докумената”, а пред крај акције добио је и лопату.

– Е, с њом сам заслужио и прву ударничку значку. Не можете ни да замислите колико сам се “правио важан”. Како сам се шепурио по Умчарима. Мислио сам да цео свет зна за мене. Значку с груди нисам скидао и ником нисам дао да је додирне, чак ни мајци и браћи – весело прича наш апсолутни ударник.

Таман се, вели, завршила смена, а њега преплавила туга због растанка с друговима, кад је крајем јула 1963. разоран земљотрес погодио Скопље. Као прави бригадир кренуо је у Македонију.

– Скопље је изгледало сабласно. Одмах су нам подељени радни задаци, а мени су запали колица и лопата, обоје много већи од мене, али не и од мог срца. Радио сам, први пут осетио крваве жуљеве и нисам марио. Ту је “пала” и друга ударничка значка – с осмехом приповеда Руле.

Исцрпљеног после ОРА у Скопљу, другови га нису позвали у трећу смену на Саву у Загребу. Али, мали-велики ударник кришом се придружио акцијашима са Звездаре и освануо у Загребу. Сава му је те 1963. донела и трећу ударничку значку.

Ређале се потом године и акције. Од Триглава до Вардара, од Јадрана до Ђердапа. “Качиле” се значке ударничке на Рулетова прса, док су бригадирски срца, руке и лопате сложно градили, како вели, “најлепшу земљу на свету”.

– Подизали смо земљу, осавремењивали, уређивали. Радовали смо се сваком километру пута, сваком мосту, сваком комаду земље отетом од бара и шикара. Нико није ни помишљао да му се плати за рад. Највећа плата био је позив на акцију и место у бригадирској чети. За себичне међу нама није било места. Поносом нас је испуњавао сваки метар уређеног насипа, сваки тунел, а о прузи Београд-Бар да не говорим. Чујем да су је Британци уврстили међу 10 најспектакуларнијих железничких праваца у свету. Кад сам то пре неки дан прочитао, срце је од поноса хтело да ми пукне. Од среће сам и заплакао. Да ме сад позову, поново бих одлетео на акцију – збори Руле док се онај жар у његовим очима полако претвара у сузу.

Заћута накратко наш саговорник, почеша се по коси, заглади седе бркове, па обриса сузе са лица на ком нема готово ниједне боре. Виде се само оне што их зову смејалице.

– Акције су ми пеглале боре и завештале реуму. Било је и незгода, попут оне у Медвеђи 1978, кад ме је откачена жица далековода “помазила” по руци. Плакао сам три-четири дана, и онда наставио да радим. Времена за кукање није било. Јер, наше су грађевине различите од других. У њих је уграђено мање бетона, а више љубави, пријатељства и много младости – прича док показује прегршт већ помало избледелих фотографија.

У полумрачној просторији недовршене куће, Руле живи са својим успоменама. На зиду окачена три велика Титова постера, један Че Геварин, урамљене избледеле новинске репортаже са великих акција. На столу фотографије, сачуване ударничке значке. У коферима спаковане касете са бригадирским песмама и филмовима о Титу…

– Кад нам је стара кућа изгорела, однела је много мојих акцијашких успомена и већину ударничких значки. На њеном темељу, тик до кућа моје браће, почео сам да градим нову, али нисам успео да је завршим. У инвалидску пензију отишао сам из ГСП 1989. године, па примам само 17.000 динара. Зато сам и научио да зујим около, да зарадим који динар преко. Чувам шатре по вашарима, паркинге, “редарим” на снимању неких емисија. Ишао сам једном пешке из Кумровца за Београд. Нисам се посебно припремао. Само сам себи рекао: “Цепај, Каталински!” – вели Руле и младалачки поскакује док нам певуши своју песму коју су некад гласно појали југословенски акцијаши: “Братство и јединство, Титове су мисли, а бригаде раде све то да изграде.”

Распад Југославије га је, каже, “начисто уништио”. Видео је да је кренуло по злу у Птују 1990, кад су бригадире из Гроцке домаћини гађали камењем.

– Мене нису дирали, али су ми написали беџ: “Слободан си” – сећа се Руле. – Отад је свима кренуло наопако. Убијали смо се и рушили све што смо некада заједно градили. Народ се, широм моје Југе, прозлио. Проситничарио. Данас за џабе нико ништа не ради. Сви хоће да се “уграде”, да наплате и најмању ситницу око које се и не потруде. Нема полета, жеље да се гради за општу ствар, за бољитак друштва. А, и да се окупимо, коме бисмо певали? Коме бисмо клицали? Све је сад страначко, а мени је то страно. Еј, земљо моја, воли ли те ико?

Ова питања без одговора накратко су онерасположила Рулета. Али, осмех му се брзо вратио на лице. Причао би нам још много веселијих детаља и подвига.

– Дођите опет, да наставимо где смо стали – говори нам Руле и огрће се једном из колекције својих тробојки са петокраком. На капији дуго стоји и једном руком маше док је друга стиснута у песницу прислоњена на слепоочницу. Бригадирски поздрав за растанак.

ПЕТ ПУТА СА ТИТОМ

Са другом Титом сусрео сам се пет пута. Први пут руковали смо се у Скопљу 1963. Кад ме питао колико имам година, одговорио сам: “Девет, а имаћу и 29”. Шта сам хтео да кажем, немам појма! Убила ме трема. Потом смо се руковали у Загребу, на Неретви и Сутјесци. Последњи пут у Љубљани, фебруара 1980. у његовој соби у Клиничком центру. Много нас је волео, и ми бригадири њега. Од 1980. сваке године, 4. маја и 29. новембра, идем да му се поклоним у Кући цвећа. И тако ће бити док ме ноге носе – прича наш саговорник.

БЕЛИ ХЛЕБ И РУЛЕ

Основну школу завршио сам у Умчарима, а дошколовавао сам се на акцијама. Све што знам научио сам на акцијама, које су трајале и по осам месеци. Први пут сам се лепо обукао на акцији, први бели хлеб уместо проје појео сам са бригадирима, први и једини надимак дали су ми акцијаши. На Ибарској магистрали 1965. године, због рундаве косе и бркова назвали су ме Руле. Први Орден рада са сребрним, а потом и са златним венцем, добио сам на акцији 1975. године. Ето, шта да вам кажем, осим: Рулетов живот једнако је омладинска радна акција – прича Миодраг Милошевић.

 

Јелена Матијевић, Новости

Можда ти се свиди

Оставите коментар

thirteen + 5 =