Priča o nesanitarnim deponijama opet je u centru pažnje. I od početka ove godine deponija u Valjevu je gorela više puta, a građani su počeli sa blokadama njenog prilaza i sprečavanjem odlaganja smeća, kako bi opet ukazali na to da ova nesanitarna deponija decenijama ugrožava njihovo zdravlje.
Problem nesanitarnih deponija gorući je u bukvalnom smislu već nekoliko godina, a valjevska je samo jedna od onih na kojima je stanje najurgentnije. Milan Ninić celog života živi na 200 metara od deponije. Kako kaže, smrad je u nekim periodima u godini najmanji problem.
„Pored toga, deponija donosi miševe, pacove, ptice, kese, razno smeće koje leti i pada u dvorište. Donosi nam razne boleštine, svega ima“.
Ipak, ni smrad nije zanemarljiv, naročito u letnjem periodu.
„Primorani smo na manje otvaranja prozora, manje luftiranje kuće, nema igranja za decu u dvorištu. Idemo u grad, bukvalno, da bismo izveli decu napolje“, kaže Milan Ninić.
Valjevo je jedan od mnogobrojnih gradova u kojima deponije koje gore dodatno zagađuju vazduh.
„Valjevo je godinama najzagađeniji grad po pm 10 i pm 2,5 česticama, a meštani koji žive pored deponije imaju malo tragičniju sudbinu, zato što tu dolazi do sabiranja više vrsta zagađenja. Jedna je od čestica koje dolaze u zimskom periodu, jedna je od valjevske toplane, a ono što najviše ugrožava zdravlje stanovnika Valjeva sa tog područja je kada deponija gori“, smatra Vladimir Radosavljević iz iRevolucije.
Pored valjevske, u prethodnom periodu gorele su i deponije u Užicu, Kraljevu, Mladenovcu, Temerinu i mnogim drugim mestima.
„Požari na deponijama su u poslednjih sedam godina utrostručeni. Mi najčešće leti čujemo da se neka deponija zapalila, ali one gore tokom cele godine“, kaže Nataša Gligorijević, koordinatorka Eko bloka – mreže za čistiji vazduh.
Zabrinjavajući je uticaj deponija koje gore na zdravlje ljudi.
„Deponije koje nisu sanitarno obezbeđene utiču na sve sisteme organa svih živih bića. Život blizu deponije izaziva najviše posledica na respiratorni sistem, dovodi do alergija, usporenog razvoja i rasta dece, srčanih problema, problema sa cirkulacijom, nervnim sistemom. Zastrašujuće je što boravak blizu deponije dovodi do anksioznosti, depresije, problema sa snom i učenjem“, upozorava Mirjana Nastasić, aktivistkinja, apsolventkinja medicine i članica Savremene edukativne mreže.
Deponijom koja gori nisu ugroženi samo ljudi koji žive u neposrednoj blizini, kaže Nastasić, jer čestice, gasovi i teški metali lete i završavaju u vazduhu, vodi, a preko zemljišta završavaju u hrani.
U Srbiji zvanično ima 2.689 divljih deponija, nezvanično – više od 3.500. Izgrađeno je samo 12 regionalnih sanitarnih deponija, umesto 26 koliko ih je planirano.
„Problem je što se otpad ne odlaže samo na sanitarnim deponijama, koje podležu nekim kontrolama, nego što većina jedinica lokalnih samouprava ima svoje nesanitarne deponije, takozvana smetlišta, na kojima su kapaciteti gotovo popunjeni“, upozorava Nataša Gligorijević.
Neadekvatno odlaganje otpada svakako je najveći uzrok sve češćih požara na deponijama.
„Na takvim deponijama ne postoje ni kapije, ni čuvari, ni monitoring sistem deponijskog gasa koji nastaje odlaganjem biorazgradivog otpada, koji proizvodi gas, više od 50% tog gasa je metan, koji kada dođe u dodir sa određenim materijama izaziva eksplozije i požare“.
Rešenje za problem deponija koje gore svakako nije jednostavno, na prvom mestu neophodno je uraditi sistem upravljanja otpadom, a prvi korak je separacija.
Telo deponija mora stalno da se prevlači određenim materijalima, kako bi se sprečili i požari i zagađenje vazduha. Pored korišćenja svih neophodnih filtera, potrebno je raditi i redovne sistematske preglede stanovnika koji žive blizu deponije, savetuju naši sagovornici.
