Душан Јовановић је тог кобног 18. октобра 1997. године тражио од оца новац да оде и купи сок. Несрећни отац му је дао новац и послао у продавницу не помишљајући ни у најстрашнијим сновима да ће сина пустити право у смрт. Маленог Душана пресрели су Чујић и Фендрик. Почели су да га ударају песницама, шутирају ногама по глави, газе док је он грчевито стезао новац који му је отац дао. Шутирали су несрећно дете по телу и глави чизмама које су биле ојачане металом, крволоци се нису зауставили све док му нису сломили врат.
Малени је сахрањен два дана касније у белом ковчегу, а на испраћај на вечни починак дошло је неколико стотина људи.
Његова мајка се обесила након убиства, отац је остао без обе ноге, а потом преминуо од инфаркта. Две рођене сестре су се преселиле у Шведску. Милан Чујић и Иштван Фендрик су добили по десет година малолетничког затвора. Казна малолетничког затвора најпре им је умањена за по 18 месеци по основу амнестије, па су они на слободу, уместо 19. октобра 2007, требало да буду пуштени 19. априла 2006. године. Посебним решењем Окружног суда у Београду казна им је додатно умањена, па је Фендрик условно пуштен на слободу 1. априла 2004, док је Ћујић условно ослобођен 30. априла 2004. године.
Данас су се поред спомен плоче која је подигнута на месту где је Душан убијен, а са које “гледају његове велике нежне очи”, окупили чланови фамилије, председници Ромских удружења и други ожалошћени.
“У мени сама помисао да га је неко убио само што је Ром изазива ужас, грозан осећај, он је имао само 13 година и био је друге боје. Како су могли?!”, кроз сузе се питам Кристина Исаиловић синовица убијеног и додаје да ће долазити сваке године јер ово не сме да се заборави.
Душанов зет, Саша Митровић, каже да је он је био јако добар дечко и да бол никада неће престати.
“Сви смо од крви и меса, небитно да ли смо Роми, да ли смо Срби… Сви смо људи”, каже он.
Присутни су поставили венце, запалили свеће, а у свачијим очима су се биле сузе.
Окупљенима се обратио Драгољуб Ацковић из канцеларије за Људска и мањинска права, држећи у рукама књигу “Они су убили његове очи”.
“Као и када се догодило то убиство 1997. године, тако сам и данас ту, желим да будем са малим Душаном. Није он више мали, протекло је од тада 23 године, али ће заувек остати мали и како су његови другови говорили, остаће међу нама. Пратио сам шта се дешава са организацијама које се боре против Рома, било је током ове 23 године тешких догађаја. И даље неки желе да пребију и измлатретирају Роме, небројено пута сам и сам то доживео. Молио бих све оне којима Роми и нису баш много драги, да се суздрже и не понашају као убице малог Душпана Јовановића. Драги Дуле, ако нас негде чујеш, схвати да ти ми желимо добро. Обновићемо фудбалски турнир који је твој отац покренуо, наставићемо сећање на тебе кроз тај турнир”,
Далибор Накић, председник савета Ромске националне мањине, дрхтавим гласом и сузама у очима каже да не смемо да допустимо да убиство Душана икада заборави.
Милица Чуле Нова
