Људи су попут свега што је живо на овом свету. Или имају сврху постојања, или је немају.
Свакако би се у неком алтруистичким и пре свега јако позитивистичком смислу могло рећи да све што је живо има неку сврху, али то би било јако погрешно, поготово што се људског рода тиче. Од свих врста живих бића оно што се назива људским родом је најудаљеније од природе, самим тим и од свог окружења, али и од себе. Неки се до те мере „продухове“ да изгубе сваку, па и најмању везу са оним што се назива реалност, а неки се опет „узвере“ да од оног што је некад било људско у њима остане само љуштура телесности која је остала без душе, без емоција, без мисли, без идеја, а напослетку и без живота. Такви иду у болнице, бање, код травара, врачара, хоџа и попова, али и то само кад је го опстанак у питању.
Кад изгубе оно што би се у сваком другом погледу могло назвати човечност и кад их зло (које је често изазвано разним психоактивним средствима) преузме, они не постају чак ни животиње, јер животиње имају сврху у постојању света, већ звери. Подмукли ништавци вођени злом које их тера на прилично несвесном нивоу постају играчке зле звери и једини задатак који виде је да упропасте нешто, или неког, или штагод, али циљ им је деструкцију.
Хуманоиди којима је душа изгубљена у лавиринтима штекова зла више нису људи, али нису више ни животиње, већ су штеточине и спремни су на све зарад остварења неких циљева које им је зло задало. Њима ништа није свето, они не знају за стид, за срамоту, они су первертирани отпади људског друштва и немају поштовања ни према коме и ни према чему. Они не знају шта је поштење, не знају шта је част, не знају шта је људскост, а ни пристојност. Све то су изгубили у лавиринтима разних зависности које им је зло наметнуло, појмове су заборавили и своје сићушне мисли сматрају меродавним и кад схвате да њихове мале мисли и ситне јајарске душе немају пролаза код нормалних људи они покушавају да себи створе прођу насиљем. А пошто им то никад не успе онда само гледају да униште све на шта год наиђу и то у истим оним магновењима у којима су примили наредбу од зле звери која се населила у њима. Они више нису људи, нити су од људског рода, нити им било шта, сем уништавања и упропашћавања нечега што постоји, причињава било какво задовољство. Изгубили су сврху постојања и не само да не служе више ничему, већ су само на штету свему што постоји. Тако је одувек било, јер колико год да се разни кмекавци утркују да левом руком деле лекције о љубави и вери и богу (или боговима) и о поштењу и разним принципима, док десном руком немилосрдно краду и уништавају све око себе зарад мршуљице од користи, дотле се “узверена” личност не труди чак ни толико да да привид било чега људског ономе што ради, већ се просто иживљава. У нека давна времена постојале су институције система које су их хапсили, кажњавали, убијали, затварали по лудницама и којешта још су чинили да би људско друштво могло да преживи и да остане љдско, али та времена су прошла и сада се звери коте и генерацијски се настављају, претварајући свет око себе у зверињак.
Слуге зла су данас видљиви у свим облицима, од наркомана и свих других зависника, преко покварењака у мантијама и оделима, па све до оних који су притворни и са једне стране глуме пред онима који их не знају напаћене душе, док у потаји славе преко звери у себи зло најотвореније и наносе бол, или у најмању руку изузетну нелагоду, онима који су им чинили добро. Не презају ни од чега и свака врста наношења повреда им је мила, преко вербалног и класичног психотерора, па преко уцена, увреда и претњи, све до наношења физичких повреда до убистава. Звери су и повратка им нема!
Зато Тебе, поштовани читаоче, питам овде и сада и одговори себи, а не мени: Да ли си човек, или звер? Ако си човек, да ли си се предао, или желиш да останеш човек?
А закључке изведи сам, јер ако си прочитао овај текст довде и не знаш шта ти је чинити, онда уз сво дужно поштовање морам да те обавестим да ни звери немају циљ у животу, већ им је све упрегнуто у злочињењу. Али, ја се ради твоје и моје добробити надам да Ти то ниси.
Освалд Томовић
