На зимској представи Плесног студија 13. фебруара гледамо младе балерине како раздрагано плешу. Лепота и понос сваког родитеља. Поносни смо и ми грађани Гроцке. Такву омладину пожели сваки човек. Она је наша будућност и дика.
Док нам је пред очима та младост и њихови поносни родитељи дође и 14. фебруар, дан заљубљених.
Гледам два лица једне омладине. Једни који весело плешу и другу који стоје на некаквим тезгама са натписима за нашу децу.. Једна је у прелепим плесним костимима, а друга са белим прслуцима странке.
Шта продаје ова (за мене) изгубљена омладина?
Продају нечије лажи, обећања која се никада неће испунити, своје достојанство и младост. Дрхте на великом минусу делећи алкохол случајним пролазницима, док их са стране помно прате очи искусних активиста СНС-а. Подадули и набрекли са забалављеним лицима и исколаченим очима прождиру ту младост. Та иста младост је на данашњи дан шетала са вољеном особом и кројила своју будућност.
Данас на дан заљубљених сасвим друга слика. Стоје за некаквим тезгама на којим пише: ,,За нашу децу“ а џепови су им пуни контрацептивних пилула и кондома.
На жалост, ово је туга и прилика садашњег стања у нашем друштву. Омладина на страначким тезгама без икакве будућности, док су њихови родитељима на пијачним тезгама и „муче муку“ како да их прехране.
Да ли је код нас дан љубави постао дан беде, патње и мржње?
Свакако, показаће време које долази.
Милан Јовановић
*Лични став аутора текста није и мишљење Жиг инфа
