Избори су расписани и креће трка , да не кажем лудница. Сада ће се обелоданити свака неправда, на видело ће испливати све акумулиране нервозе и разоткриће се све психозе. Једни ће се борити да остану, а други да дођу, мада ови што би да дођу већ су некада били а ови други, који јесу, већ су једном одлазили. Значи искуство, у обе варијанте, и са обе стране, постоји.
Власт истиче инвестиције и форсира обећања покушавајући да затрпа осионост и бахатост , а често и некомпетентност својих кадрова а опозиција нестрпљива, маштовита у искреним нападима али и у ширењу брзих дезимформација, поготово по питању признавања Косова и све то само са једним циљем , да ови оду.
Власт и њен вођа траже апсолутну веру са јасном жељом да вера по дефиницији садржи све одлике догме. Не сме бити сумње јер оно што је урађено, то се види , а оно што је обећано не мора баш да се види. Довољно је да се верује.
И једни и други, у свом политичком постојању, радили су ствари због којих се данас „поносе“. Додуше свако у своје време. На пример, отварање Прокопа. Они давни, а садашњи претенденти, отвараше га једном, али ови садашњи, отварају га скоро сваке године, квадрат по квадрат. Они раније, не отвараше километре ауто-пута, али зато ови садашњи, отварају сваки километар посебно у већ досадној процедури вожње кабрио –бусом уз патетично, наизглед необавезно обраћање председника и скромног покушаја премијерке да остави утисак политички стасале особе. Сваки метар ауто пута којим је прошао тај игроказ, у такмичарском заносу Томе, Малог, Горана, Ане, покривен је хвалоспевима и дивљењу према визији и одлучности нашег председника. То су кадрови који се траже.
Неки са искуством, а неки из фиоке, али и једни и други у истој равни и са истом наменом.
Намена приземна али приходи небески. Кадрови из фиоке су још и добри, мање их је, али зато је много више оних, како би наш народ рекао, извучених са дна каце, широм Србије.
Једни тврде да је овај последњи период био период пропадања квалитета и паралелно са тиме наступио је период цветања медиокритета. Власт насупрот томе тврде да су „кадрови“ одабрани по посебном моделу и да нису могли боље послужити сврси.
Сврси?
То је оно што и изазива подозрење. Бригу. Да служе „сврси“?
Сврси, а не грађанима?
Сврха ових на власти је опстанак на самој власти, а за опстанак је потребна безрезевна послушност и апсолутна вера нижих вертикалних инстанци. Од премијера, министара, градоначелника, председника општина па све до оних малих уговором везаних за привремено запошљавање. Тако опет дођосмо до догме.
Сврха им је позната а и са модел одабира се искристалисао. Већи део њих није дорастао позицији. Прихватају прлику која им се указала без размишљања да ли су, образовно, интелектуално или бар искуствено дорасли. Част појединцима у малом броју.
Њима се извињавам јер је јасно да се и у овом кукољу може пронаћи и мало жита.
Понеко здраво зрно.
Ова већина функционално несвесних , у грамзивом сазнању да су постали то што јесу захваљујући методи одабира заснованој по принципу “ што горе то боље “ , ћуте и безпоговорно шире мисао и идеју за коју не знају ни која је, ни где води. То очигледно њима није ни битно јер да могу да разумеју, или не би хтели бити ту где јесу, или не би били ни извучени на светлост луткарске позорнице.
Креће оптуживање. Власт ће критиковати опозицију , са јасним и неупитним презентовањем доказа, да је опљачкала ову земљу пре дванаест година.
Вербалних доказа гомила а материјалних доказа нула јер, претпоставља се да их је било , или да их има, ваљда би их ова препоштена власт ухапсила, процесуирала, и ваљда би то довело и до неке пресуде.
Једни вичу „опљачкали сте“ а други вичу „пљачкате“. Испада да је на политичкој сцени све сам „лопов до лопова“ а тужилаштво … ништа.
Не дирају ни једне ни друге. Ваљда тужилаштво тражи неке материјалне доказе. Очигледно их до сада није било а да ли ће их једног дана, када се и ово царство уруши, бити, видећемо.
Можда ће нови-стари играчи наћи неки доказ против ових садашњих или ће се све понављати наново и бесконачно уз циркуларну реторику оптуживања и претњи.
Ови избори, поготово београдски, показаће каква је информативна култура бирача и који се медији користе као приоритетни за доношење става и опредељења.
Да ли више иде ка медијски традиционално-информативном или ка медијски дигитално-информативном начину прикупљања информација.
Опозиција није имала могућности коришћења традиционалног начина преношења информација као што су штампа и гостовања на националним телевизијама, иако власт оптузује РТС да је „жута телевизија“.
Жути нису могли на „жуту“ телевизију, а на ону ружичасту „објективну, непристрасну у едукативну“ телевизију која је специјализована да од социјалних и културолошких маргина брзо и лако ствара фармере, задругаре, а сад и“елиту“ Србије. На њу, нису позивани, ваљда због боје.
Ружичаста и жута комбинација није комбинација која шаље поруку снаге и чврстине,
више је то нека, по мени, „мека“ комбинација љубави и љубоморе.
Можда сећања на страст од 2000.- 2012. или љубомору због осећаја заборављености до данашњег доба, али нека их то не брине, ружичаста је прилагодљива боја.
Одлично се уклапала са црвеном у страсном загрљају, па лудачки са жутом, али због мекоће, лако и брзо је отишла у загрљај тробојној. Међутим, ако ружичаста осети, а осетила је, тражиће помирење са жутом, па макар и преко неке амбасаде јер боље ишта него ништа. Љубави се у боју не гледа.
После протеста Београђана да се забрани ријалити и да се укине задруга, како би се Србија сачувала од девијација и неморала, сервира се нови серијал под називом „елита“. То је класичан доказ осионост и изругивања грађанским захтевима.
То је још једна кап која прелива чашу показујући сву карактерну девијацију, сав екстремни его, сву бахатост власти која је спремна да своју земљу одведе у културолошки и морални суноврат, само зато сто су се грађани дрзнули да протествујући „прете“ ономе „коме се не може претити“.
Можда народ сада жели да се реши једне муке , па макар, и са неком старом муком.
Муком које се једном већ решио па мисли лакше ће са њом. Хоће ли?
У међувремену систем информисања се много променио, па се до истине, али и до лажи, брже долази. Информације брже налазе пут до оних промућурних, али и до оних лаковернијих, до оних са већ утврђеним ставом, али и до оних чије мишљење тек треба да се формира.
Дигитална медијска култура је савремени начин ширења информација али и дезинформација. Друштвене мреже су носиоци таквог начина комуницирања. На тај начин опозиција стиже до једног дела напреднијег гласачког тела. Напредније али не и „напредног“.
То „напредно“ покушава да обесмисли приступ ширем аудиторијуму преко организоване мреже ботова али то је једини начин медијског пробоја и борбе оних који су ускраћени за коришћење традиционалног начина коршћења медијског простора..
Почело се са прикупљањем потписа подршке за изборне листе. Прва ствар која западне за око су лична промовисања и фотографисање приликом давања потписа. Та фото церемонија доказивања има за циљ слање поруке о личном ангажовању, дивљењу и љубави према речи и делу онога ко је кројач њихове судбине. Порука „види, ја сам потписао“ је чиста глума са јасним циљем да свој глутеус задрже тамо где су му већ направили лежиште. Зна вођа да ће они потписати, зна вођа њихову ћуд и зна да они и немају куд. Зна, јер да не зна какви су, не би ни били ту где јесу.
Шта се нуди на менију за 17.децембара?
Као специјалитет куће, мешано.
Неколико коалиција и пуно лидера. Нових ликова нема. Сви су, мање или више, познати. О свима претежно све знамо. Знамо да су многи били у „љубави“ па су се „одљубљивали“. Знамо ко је с ким био у “ браку“ и ко се од кога „развео“.
Познато је ко је за који тим играо, па променио дрес.
Много је ту ДС-оваца, Радикала и ДСС-осоваца који су у разним прелазним роковима приступили другим тимовима. О „Г17+“ да и не говоримо, присутни су у свим тимовима мрзећи оно што су били. Можда су називи тимова промењени, можда је боја дреса другачија, можда је измењена реторика, али сви знамо ко су и где су били. Тајне нема.
Мање упућени би на ово рекли да ту не постоји доследност и погрешили би. Доследност постоји. Доследност политичких партија и појединаца се огледа у циљу достизања власти. Коначни циљ одредјује доследност. То се није променило ни код једног од понуђених лидера.
Принципијелност је нешто друго. Недостатак принципијелности у непринципијелним коалицијама је ствар за дискусију, али ако је остала доследност коришћења свих средстава ка остварењу циља, а то је власт, онда долазимо до оне „Циљ оправдава средство“ и сви су доследни у томе.
Пре него што су избори и најављени, они су очекивани.
Дискусије, лицитирање и прогнозе се увелико праве.
Одмах се кренуло са теоријом да је Београд већ завршена ствар.
Опозицији Београд, а Вучићу Парламент.
Ана у Америку, а Дачић за премијера.
Кад се ово овако срочи и када се погледају активности странака на терену, када се погледа ко су кандидати за одређене позиције и ко су могући посланици и градски одборници, можда ово и има логике. Наслућује се ко не жели борбу и ко не жели место градоначелника. Све то личи на међустраначку трговину.
Како ће се ово завршити и да ли је овде нешто договорено? Да ли постоји неки налог, диктат или слободна воља, знаће се врло брзо. Све ће бити јасно до Нове године али једна ствар је јасна, декаденција СНС као политичке странке је почела пре две године и њен крај је известан.
Пад ће се десити.
Пре или касније.
Како би један наш свештеник рекао:“Јесте И БИЋЕ”.
Горан Пекарски
Народни посланик у два сазива
