Почетна » Горан Пекарски: Ко се одазивао на моје звиждуке?

Горан Пекарски: Ко се одазивао на моје звиждуке?

од admin
0 коментар

Толико је чађило да је на крају црнило и избило. То је добро. Треба све избацити из себе. Треба растеретити душу. Доста више фолирања. Доста вишегодишњег осећаја мање вредности и фрустрација. Доста је са тиме да увек будеш иза Горана. Време је бити свој. Постати неко па макар и на микро плану. Треба бити другачији. Посебан. Пробао са облачењем. Кариране, тесне, панталоне, марама око врата али Гроцка га одбацила. Одбацила као страно тело.

Каже да сам Човићев „кућни љубимац“. Нема у томе ништа лоше. Човић је био потпредседник владе, председник координационог центра и председник странке. Ко је био мој кућни љубимац? Ко се одазивао на моје „звиждуке“? Коме сам опраштао грешке и „копy пасте“ играње правом. Коме сам опростио када је погребно предузеће у оснивачком акту назвао „Будућност“ Па њему. Рекао сам му само исправи и да се сконцентрише други пут али ето, уједа. И треба. Да сам се имао мање пријатељски и заштитнички однос, да сам му ставио корпу на време не би могао. Сад је касно. „Порасло дете осамосталило се“. Жао ми је што је дозволио да га комплекси и лоше расуђивање доведе у ситуацију да квари добар однос са мном али умало није упропастио све и на другом пољу, па онда не треба да ме чуди што га квари и са мном. Мени је увек био некако симпатичан. Као неко велико дете. Недорастао а израсла брада. Контрадикција. Озбиљног изгледа и неозбиљног понашања.

Шта год да ради и да пише мора себи да призна да је увек, у политици, био иза мене. Колико год да га то боли, ја сам му увек био или председник, или шеф. Колико год да то негира, то је тако. Колико год да се мучи у политици не би ли постао нешто мораће да прихвати да ће увек бити иза мене. Био и биће. Мој предлог, оно што сам му говорио и у Снаги Грађана, и у Новој Србији, и приликом тражења себе код Белог, Саше, Душана или Сергеја, држи се адвокатуре и мани се политике јер плату ти је једино Горан омогућио. Свуда си остало био волонтер. Пардон и у ДС си примао плату док ти нису понудили да даш оставку или да те избаце. Сви се сећамо реченице са којом си одбио понуду. Покушаћу да је цитирам “ никада нисам имао оволико пара, возим службени ауто и никада нисам оволико ….(знаће они који памте шта је рекао) као сада и не пада ми на памет да дам оставку“. Због те реченице никада ниси могао да постанеш ништа више јер је то твој идеал и разлог бављења политиком. То је оно незрело и дечачко у теби. Због тога сам те увек држао на маргини и вероватно си ми то замерио али нисам смео да те пустим ни до службено аута а камоли до нечег другог. Једном пустио и ти побеже. Само плату сам ти давао и то онда када није било приватне праксе. Сматрао сам да и ти треба да једеш. Сада видим да си се најео па гризеш руку.

Опрости ми што што ти нисам пружио више. Можда би то више утицало на тебе. Можда би био зрелији и бољи човек. Можда ћеш то и бити једног дана а до тада, играј се. Снимај селфије испред зграде општине. Лудуј, а кад будеш хтео опет да гризеш, пружићу ти ја руку.

 

Горан Пекарски,

реакција на  текст „Немања Тодоровић: Мој друг из демократске странке“

Можда ти се свиди

Оставите коментар