– Морам признати да коментари појединих мојих познаника, другова, а једног сматрам и више од друга, у тренутку њиховог емотивног јада и евидентне фрустрације, мало могу и да ме заболе.
Заборављају на све што се икад раније добро десило. Зарад жеље да, у једном тренутку, буду примећени, без претходног размишљања о својој безгрешности изнесу своје опаске, а можда и лупе. Свако сваком може наћи замерку, али није на одмет претходно стати пред огледало, погледати се и размислити пре него што реч крене у јавност. Каже момчина да зна да се име пише великим словом. Верујем да, да зна и да је намера са малим веома јасна. У том „малом“ и јесте проблем. Комплекси су чудо. Жеља да се постане лидер и да се копира неко, па макар и тај коме је наменио мало слово, је велика. Сећам се , не тако давно, када се заклињао, обећавао, да никада неће напустити СПО док је Вук Драшковић жив. Можда се варам али Вук је , на срећу њега и његове породице, жив али сада су неки други покрети у игри. Нема везе који битно је да се неко убаци у неку странчицу и ето лидера. Са позицијом лидера долази ваљда и право да се ставља у исту раван са другима. Да критикује, да буде циничан и саркастичан. То ме подсећа на Даник-Кругеров синдром. Он који показује ниво самоуверености код незналице и код експерта у односу на образовање и искуство.
Овај други коментар ме је више изненадио. Ваљда зато што је дошао од неког ко је са мном провео више времена и дуже сарађивао. Били смо заједно у ДС, Снаги грађана и повео сам га са мном у градски одбор Нове Србије. Ценим његово образовање и стручност али и прихватам све његове мане и несмотрености. Мислим на грешке око изборних листа, у два наврата, због којих смо морали скупљати потписе поново. Нисам му замерио. Реч му нисам рекао јер дешава се. Користи у свом коментару реч достојанство. Шта у овом коментару уопште треба да значи та реч. Примедба. Констатација да га немам. Да нисам успео да стекнем ни мало достојанства? Како га стећи?
Можда се оно стиче тако што те избаце из ДС па га ја примим у групу грађана. Можда је достојанство када те онај кога прозиваш стави да будеш саветник са великом платом. Можда је достојанство када кренеш у војску па те прозвани вози а успут ти испуњава захтеве где ћемо све да свратимо и код кога. Можда је мој недостатак достојанства у томе што сам му доделио службени ауто са којим је побегао у иностранство без најаве и дозволе. Можда сам недостојан јер сам разумео његову потребу да нас напусти после губитка власти. Да се понуди Душану Петровићу и Заједно за Србију . Разумео сам и када је је тесно сарађивао са СДС-ом Бориса Тадића. Није ми сметало да буде са мном у Новој Србији. Није ми сметало, ваљда зато што немам достојанства, када је радио кампању за Белог Прелетачевића. Ко сам ја овако недостојанствен да му замерим кампању за Сашу Јанковића и улазак у Покрет слободних грађана. Нисам разумео његову одушевљеност Сергејом, али нисам коментарисао по друштвеним мрежама, ваљда зато што немам достојанства, али зато он , препун достојанства, одлучи да уђе у трку за председника градског одбора Слободних грађана и ако на 15 чланова општинског одбора долази један делегат. Он онако достојанствен имао је само једног делегата , значи 15 чланова. Нисам ја тог нивоа достојанства да изађем на изборе, да се играју са мном, да ме намештају и фолирају, навлаче и да ми раде иза леђа и да не освојим ни један мандат а да ћутим. Нисам таквог нивоа, али очигледно „мој друг“ јесте.
Жао ми је што му се то десило али није хтео да слуша. Рекао сам му да никада неће бити лидер, био достојанствен или не. Неће јер нема то у себи. Добар је правник и ако показује симптоме да је лош човек. Жао ми је али ту му не могу помоћи и зато нека се држи оног Бошковог. Истог су људског нивоа. Следећи пут пред огледало. Прво мало самокритике и питање, шта све може да се изнесе на овај начин када неког критикујеш и не очекујеш одговор. Нека ми верују. Може много. Нека се чувају кризе средњих година јер она је опасна и по каријере а и по све остало. Хормони су чудо, рекао је Горан Пекарски.
