Забринути, свако са својим проблемима. Додуше на њиховим лицима нема осмеха, нема оног свакодневног жагора. Не чује се међусобан разговор пријатеља и комшија. То нису исти они људи које сам некада виђао. Видим само смркнута и забринута лица.
Једна старија дама вади свој новчаник и пребројава новац који јој је остао ,након куповине на пијаци. У општину улазе њени ,,службеници“ којима су грађани указали поверење.Већина од њих сама гологузија, као што су били послератни пролетери.Чује се њихов грохотан смех.Очигледно су задовољни, јер су се дочепали општинског буџета.Гледам у њих па погледам у ону старију даму, која се пребројава. Ја не знам , да ли да је осудим или жалим. Свестан сам да је она тој гологузији дала свој глас и омогућила им да управљају њеним животом.Вероватно тог дана није била гладна, добила је сендвич. Окривљујем себе.Да сам јој тог дана дао два сендвича, данас је не би жалио. Била би сита.
Испред зграде општине видим још чопор паса који машу реповима око једног старијег господина који их храни. Видео је да им није подједнако поделио храну.Покушао је да од једног пса узме један део, како би дао старијем изгладнелом псу.Чуло се оштро режање.Престао је да маше репом и био је спреман да уједе господина који их је хранио.
Гледам у ту гологузију, и у изгладнеле псе. Човека који их храни и старију даму са празним новчаником.
Размишљам: Шта би било, када би тим истим особама ова дама одузела свој глас? Да ли би се понашали као и ове луталице?
Не,луталице су режале а ови су спремни да растргну.
Из те масе грађана, издваја се један успешан привредник (кога лично никада нисам упознао) који се креће према згради општине. Испред га чека чопор изгладнелих паса, а у општини гологузија.
ДОКЛЕ ЋЕ ИЗДРЖАТИ ?
Милан Јовановић
*Лични став аутора текста није и мишљење Жиг инфа
