Од када сам се почео бавити новинарством, никада нисам хтео да мешам политику и спорт. Или политику и културу. Међутим, на моју велику жалост, политика и поделе су од пре четири године (отприлике) ушле на велика врата и у спорт и у културу.
Мени је болна тема да пишем о тим поделама, поготово ако узмем чињенично стање данашње теме, а то је да су у питању наши најмлађи суграђани који нису ни свесни шта се дешава јер деца као деца, они имају тај неикварени такмичарски дух у свету искварених људи.
Узимајући све то у обзир, дуго сам се премишљао шта да урадим са информацијама које стижу и које су евидентне, а тичу се Кјокушнкаји каратеа.
Вероватно ћу у овом тексту погрешити око назива појединих форми звања или у неким подацима и због тога се унапред извињавам.
Да кренемо..
Википедија каже да Кјокушин каикан је стил стендап, фул контакт каратеа, који је 1964. основао корејско-јапански карате учитељ Масутацу Ојама. Кјокушинкаикан на јапанском значи „друштво крајње истине“. Кјукошин има корене у филозофији самоусавршавања, дисциплине и тешког тренинга. То је фул контакт стил који се примио широм света (током више од 40 година тренирало га је преко 12 милиона људи).
У википедији се још наводи и да Након Ојамине смрти 1994. године ИКО се распала у две групе, због личних сукоба око тога ко би требало да наследи Ојаму .
Тако је некако и у Гроцкој. Јер, према ономе што ја знам, на почетку су били сви један тим, а данас су разједињени у три групације! Поделе иду чак и у словним додацима , у смислу није кјокушинкаи већ кјокушин-кан!? ..
Од свега, највише ме је заинтигрирала информација о „фотошопираним“ дипломама. Наиме, рођени брат председника ГО Гроцка, Славко Симоновић, са звањем Шихан, кажу да је урадио своје дипломе толико нестручно да су почели да му се смеју. Искрено, ја сам присуствовао на бар једном турниру или, како се то звало, дану борилачких вештина у организацији Славка и мени је било , онако као лаику, све то ок. Али , присуствовао сам и организацији „другог тима“ у организацији Зорана Лалића, и исто тако ми је деловало све ок. Стим што је Лалић организовао само такмичење у кјокушинкајиу, не и представљање других дисциплина..
Елем, поводом тих диплома, само сам мало гугловао и дођем до,морам признати и не баш изненађујућих резултата.
Наиме, Шихан Славко је изгледа невешто преравио дипломе које је могуће пронаћи на нету.. Као да је коришћен фотошоп, а ево и како:
Диплома „Kyokushin Ravi Govindan“. На друштвеној мрежи постоји ово име где у албуму, постоје слике диплома, његове и још једног мајстора. На његовој је калиграфијом исписано његово име, тј. презиме… ラビチャンドラン殿
По овоме, Славко је преправио је оригиналну диплому IKO 1 Kancho MATSUI Group, обрисао текст са леве стране на енглеском језику, додао „Dojo kun“ (заклетву) и своје логотипе, а од ове године и лого IFK организације чији је он представник за Србију. На десној страни је оставио текст на јапанском, који је истоветан као и на енглеском. Међутим, Славко се изгледа „зезнуо“ јер је све време „штанцовао“ име правог мајстора кјокушина…
Један од примера диплома
Тако су више њима подељене дипломе , практично са истим именом ако „преведемо“ са јапанског текст.Има још низ детаља који изражавају сумњу да је његова мајсторска диплома фалш, а везани су за аматерско коришћење фотошопа, али то нека други суде…
Поред Славковог „Шкорпиона“, у Гроцкој постоје још клубови „Тигар“ и „Торнадо“ (барем подела што се тиче). Наравно, ни ови клубови нису „свеци“ међу кјокушинкаји свету. „Торнадо“ којег је покренуо Александар Петровић, био је заједно и са Славком а касније и са Лалићем. „Торнадо“ је једно два месеца био у, по мени смешној фази, када један од њих на интернету набавио диплому, али буквално, и након тога је постао члан неке измишљене федерације.. Торнадо се после пришљамчио другој организацији. .Једва се извукли.
Ту је наравно и Тигар којег предводи Зоран Лалић. Он мене подсећа на притајеног Тигра. Он толико ћути, прикрива се. И то можда звучи ок, док се не сагледа мало више у дубину и схвати да он ту највише, тим прикривањем и деловањем изокола делује ван спортског духа и искористи понекад неког. Лалић је ту био заједно са њима , у целој причи. Он сигурно зна доста тога и ко зна шта се зна и о њему.
У сваком случају, мене све око кјокушинкајиа подсећа на филмове о Брус Лију. У тим филмовима стално има неких подела на неке учитеље, добро и зло…
На крају би се вратио на почетак. Сви ови актери су првенствено неко ко је ангажован у раду са децом. Неко је ту мање зло, неко веће, неко није.. Уопште то није битно. И ако ме питате: „а шта сада, где децу дати да уче карате“, рећи ћу само одлучите сами! Нисам желео да будем први који ће покренути било какву информацију око злоупотребе у било којем спорту. Злонамерни ће одмах рећи како мени ништа није свето и како сам ударио на најмлађе.. Нешто тако ће бити и после овог текста, верујем… Али није ми ни то битно, на то сам навикао. По мени, треба ређати спортске резултате и оне су најмеродавније. Али не лажне, већ праве спортске!
Сдруге стране, не треба ни ћутати о оваквим стварима. Неко је умешао политику и спорт и тај неко треба да одговара. Најмање што треба јесте да деца испаштају. Да се, рецимо након деценије вежбања докаже да је све било узалуд јер су дипломе, или савез у којем се такмичио-ла нису валидни.
Док сам ја уредник Жиг Инфа, спорт ће увек имати предност у објављивању, не везано да ли је тим Звездин или Партизанов!
Жељко Маторчевић
