Иза седам гора, иза седам мора, живела је Врховна аждаја. Једног јутра, Аждаја се пробуди, погледа око себе и завапи: – Сунце ти лебово, где ја живим!
Та аждаја, сачињена од три четвртине свог и једне четвртине бирачког тела, немилице бљује ватру, као оно чудовиште из цртаног филма о Душку Дугоушку и Сими Страхоти, који у једном тренутку полуди, па дрекне:
– Престани да бљујеш ватру, знаш ли ти пошто је данас угаљ?!
Страшно је, заиста, живети иза балканских гора, па још без мора, и уједно бити Врховни једном незахвалном племену које просто ври од мржње и зла. Ето, то племе се дрзнуло да прозивком министара и Врховног лично оскрнави жртве пале у војном хеликоптеру.
– Прочитајте Селимовићеву „Тврђаву“, ту је лепо описано какав је српски народ – поучила је аждаја такозване хејтере, како се модерно зову они што користе мрвице слободног простора да доведу у питање непогрешивост Вође и здрав разум свеукупне српске власти.
Народ, укратко речено, не ваља, саопштено је са највишег места, и то не први пут. Ономад је прозвана тзв. елита, која вуче у пропаст, док „кажи свима – Србија иде напред!“ – узалуд покушава да је призове памети и утера на пут благостања.
Тако ти и треба, народе… То ти је хвала што ћутиш и трпиш и помало залајаваш иза плота, да те не примети и оцинкари комшија. Што ринташ као коњ за ситне паре док ти се све дебље прдоње смеју као и сваком коњу и будали.
И успут ти поручују да нема ‘леба без мотике, нити напретка без напредњака.
Питаће те старост где ти је била младост и шта си у аманет оставио својој деци. Питаће те деца зашто си их још у колевци оковао у ропске ланце и зашто ниси зарежао док је још било наде. Пљунуће те и презрети, и треба.
Нека.
Аждаја у листер-оделу бљује ватру на све стране, у тој ватри горе последњи трагови здраве памети, гори достојанство и бедне крпе у које смо обучени. Догоревају остаци наше будућности, а пироман не стаје. С њим и у воду, и у ватру, док не остану само прах и пепео.
Страшно је слушати те речи које као да долазе с оне стране памети. Одјекују оптужбе како је свако ко тражи одговорност за седам можда беспотребних гробова мрзитељ живота и огавни децоубица. Фукара недостојна светлости којом нас Он обасјава. Људско ђубре које ће неминовна боља будућност почистити гвозденом метлом.
Зар власт заиста тако погубно делује на неке људе? Којом се то психолошком дефиницијом може разјаснити? Да ли пројекцијом, која каже: оптужбе које износите против других су у ствари оптужбе против вас самих. Тачније, другима приписујете своје мрачне намере, које скривате до тренутка када их прилепите (замишљеном) непријатељу.
Тај гнев који куља из дана у дан са свих могућих телевизија, и то у огромним количинама, доказ је страховите панике, ничим изазване. И та нескривена мржња која треба да резултира страхом оних који се дрзну да другачије мисле – шта је друго него одраз немоћи пред вазда оштрим и поганим језиком српским.
Не бој се, народе, сети се оне народне: ко се врабаца боји, тај жито не сеје.
Смејте му се сваког дана, спрдајте се са београдима на води, са васкрслим железарама, са бољом будућношћу. Подсећајте га на бахатог бату, на измишљене фирме, на лажна обећања и арапске куле ни на небу ни на земљи.
Из дана у дан понављајте: криви сте за хеликоптер, шест хероја и петодневног Шахина, који је име добио на дан када је сахрањен. Криви сте што више нисмо ни људи, ни нација. Криви сте, и то је наша коначна пресуда на коју нема права жалбе.
Не дајте му мира. Нека види да је ово наша, а не његова земља. Натерајте га да оде одакле је дошао, не дајте му ни корак даље.
Не бојте се врапца, ваља сејати. И живети.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Вести
