Дешавања су нам бурна и веома интезивна и веома утичу на дневно расуђивање и схватање реалне ситуације. Оно што код народа, данас , изазове одушевљење , сутра већ изгледа као спин, а прекосутра се већ изроди нешто што замути и једно и друго.
Живимо у времену у коме се сви возимо на политичком „ролер костеру“ који нас диже и спушта. Обично та врста вожње иде по сили гравитације и ограничена је димензионално и временски и када једном крене на њу више нико не може да утиче. Ово код нас, овај наш луна парк, има тотално другачији ролеркостер. Вожња је бесплатна на први поглед али дугорочно, дебело се плаћа. Нема утицаја гравитације. Нема рок трајања. Пењања, тј успони и падови су насумучни и пркосе логици и здравом разуму.
Овде постоји фактор који утиче на квалитет и динамику. Поред инжињера, креатора, који одређује параметре постоје и дрмачи. Дрмачи су локалци. Радници на терену. Они који би да се додворе креатору и да својим дрмусањем поправе недостатке саме вожње. На жалост, њихова ограниченост интелектуалног алата само погоршавају утисак али добра страна је да на дуже стазе, њихов рад бистри видик.
У једном дану , креће пењање, сву дижу руке у вис и гласно са одушевљењем, уздахну када се одржава представа, митинг, концерт или нешто томе слично и на коме се виче “ Не дамо Косово“, а већ другог дана вриштимо због наглог пропадања и схватања да је Курти ушао у део нашег срца.
Онда пењање високо, види се Јарково и даље скроз преко Атлантика. Озарена лица због лепоте хоризонта јер Србија никада нећа признати Косово као независну државу а онда паника, цика, пад, неко запуца на том истом Косову. Кривина на лево, паризер, кривина на десно, Мали, Тома . Супер, добро је што цена прати квалитет а онда схватимо да је цена мала. Шта је са квалитетом? Ах, да Мортадела је скупља зато што је траже, а паризер се не тражи па је цена нижа и ако му је продаја порасла за 10 пута. Онда схватимо да је паризер за псе и мачке траженији , тј скупљи од овог нашег, бољег, цењенијег, продаванијег јер цена иде у корак са квалитетим. Или можда не? Врти нам се у глави од вожње. Збуњени смо, а вожња траје. Све нам мање прија. Полако, али све чешће и гласније чују се гласови, молбе, путника да им се повраћа од утиска који се стиче.
Желе људи да се ово труцкање заврши. Да мајстор повуче ручну. Да дрмачи не тресу. Да се шине усправе и да возић стане. За сада нема ко да их чује. Изгледа да су окренули главе на другу страну. Неки су отишли на пиво а неки на Малвазију. Пустили народ да се воза. Да ужива али и овог благоугођаја је доста. Мало чврстог тла и мира не би било на одмет. Ужели се човек и неких других ствари, а не само луна парк разоноде, али нико не чује. Вожња се наставља. Ускоро ће мука бити већа. Почеће људи са се комешају. Неко ће да искочи, можда и повреди али , можда се неко дограби кочнице па пусти народ напоље. Народ који се напатио неће баш разумети креаторе и дрматоре, зашто је вожња измакла контроли. Џабе објашњења да је вожња била гратис и продужена због општег добра и задовољства. Вашар је то. Све је могуће.
Сада ће сви рећи да је луна парк нешто што је данас ту, а сутра није. Да ће сутра на том месту бити празна ливада. Да ће летети лептири и цветати цвеће. Ако смо нешто научили, то је да се луна паркови враћају на место дешавања. Циклично. Један оде, а други дође, И сви имају исти садржај. Мењају се дрматори али принцип је исти. Све остало су нијансе, рече неко.
Горан Пекарски
