Букнуло је у Македонији. Ето тако, ничим изазвано. Неочекивано и одједном. У свим медијима се током читавог дана писало о могућем рату. У Куманову је избио хаос, а ако се мало боље загледате у видео снимке који су доступни на информативним сајтовима и порталима, видећете да људи који беже из Куманова не носе чак ни најосновније у рукама; што је, сложићете се, помало чудно.
Уствари се нико није запитао да ли је то само позоришна представа тамошњих власти да се скрене пажња са најављених демонстрација у Македонији поводом корумпиране власти које су заказане за 17. мај.
Сва та режија би можда и била безазлена да представа македонских власти није за собом однела и жртве. Дакле, људски животи који су изгубљени су вредни циља? Ког циља? Да се заташка мафијање политичара и сарадња са криминалцима? Одакле некоме право да жртвује људе зарад својих прљавих послова, односно, прикривања истих?
Не би било толико јадно да се у коментарима на порталима о вестима о могућем рату нису огласили и наши суграђани са речима као што су:
„Што би нашли рекли!!– ко са ђаволом тикве сади о главу му се разбијају!! Нема везе браћо Македонци, ваша браћа су Срби запамтите то!!! Окрените се кући и бићемо са вама!! Да г… очистимо једном заувек!!“,
„Признали сте Косово господо Ево вам сад….“
„Е сад браћо Македонци, лепо повуците признање ткз. „Косова“, па можете да очекујете помоћ Србије. Никако другачије.Србија, сигуран сам, жели да вам помогне али први потез је на вама“.
Дакле, да ли поред свега што се и иначе дешава на Балкану, и поред чињенице да сви живимо лоше управо зато што смо одувек били људи који су се водили оном старом „да комшији цркне крава“, да ли и поред свега тога, треба на сав глас лајати као бесно псето о било каквим политичким одлукама у којима народ, узгред, ни не учествује. Да све буде мало јасније: када се одлучује о речи једне државе, припадници власти не иду улицом и не врше анкетирање народа о текућем питању, већ сами одлучују о томе, невезано за народ те државе. Колико је мржња у народу постала патолошка, то можемо видети чак и у моментима када је највише потребно да се држимо једни других. Уместо да макар речима подржимо људе у невољи (иако је та невоља исценирана, мада без знања Македонаца), ми бивамо злуради.
Никако да схватимо да нас мржња никуда не води као што нас и никуда није одвела од вајкада, па до дана данашњег.На крају крајева. Шта и очекивати од државе која је укинула служење војног рока? Па, сигурно се нећемо борити кашикама које ћемо држати дрхтавим, маникираним рукама.
На страну што смо изгубили ону основу људскости: саосећање. Да ли ми заборављамо шта значи бити човек?
Ивана Пекић
