Ја као резервни официр ,, Војске Србије“ и неко ко сутра ако буде било рата, мислим да имам право да изнесем своје мишљење о министру војске Србије, јер неће он сутра ако буде било рата не дај,, Боже „ командовати војском јачине, вода,чете или батаљона и водити рачуна о свим тим војницима, него ја и други официри Војске Србије.
Пре свега ћу написати моју војничку или ратну историју.
Завршио сам ШРОП Билећу ( Школа Резервних Официра 106- класа) са просеком 8.19. У то време су светски стручњаци школу називали ,,Европски Вест Поинт“ а Руси су једино ту школу или касарну признавали да има квалитетну обуку. Морам напоменути да нам је у то време једини пандан или конкурент била 63. Падобранска брикада и 72. Специјална бригада.
Док су разни садашњи и бивши политичари давали изјаве ,, Велика Србија“ или ,, Убићу сто Муслимана за једног Србина“ на терену је гинула младост ове напаћене Србије. А што је најтужније у мом случају, ја сам био заробљен у Делницама на објекту ,, Велебит 3“ због издаје Српских и Црногорских официра. Остало је нас 28 војника и официра разних националности који су бранили тај објекат око девет сати нападнуту од свих специјалних јединица тадашње војске Хрватске док нас је цео гарнизон напустио и отишао само њима знаним путем. (Да не буде да лажем имам и чланак о томе а и сведоке).
Самном је остао и официр муслиманске вероисповести који је добио решење да није више припадник војске али није хтео да оде док се ми не узвучемо. Остали су и војници других националности јер их је везивала људскост и другарство између нас. Шта је после било било је али је нармално да ,, Свака Птица своме јату лети“. Увек ћу те људе поштовати!
Од свега тога сам добио да ми отац добије инфаркт а од тих последица и од срца је и умро а мајка шећер јер нису знали шта је самном око 7-8 дана. Остао сам игром случаја жив. Нико никада ме није питао како сам и како се осећам због тога, никада ништа нисам добио а не би ни тражио. Добио сам да тадашњи председник Србије Борис Тадић ослободи Мирсада Салкића који је био ухапшен на територији Србије због онога што је урадио а јесте урадио а то спада у кривично дело и био је на том објекту где сам био ја ( И за то имам сведоке).
Да се вратимо на садашњост. Садашњи министар одбране Александар Вулин је исто као и ја 1972. годиште. Ослобођен је због како кажу неспособности да служи војни рок у то несретно и ратно време. Нико да каже зашто и због чега је ослобођен а видимо да воли да носи војне или полицијске униформе и скаче из авиона падобраном а сви знамо да за скакање падобраном потребне су посебне здравствене дозволе лекара. Како сад то? Да ли има дозволу за држање и ношење оружја? Мислим да на то треба да добијемо одговор. Да ли ћу сутра бити испоручен због измишљење командне одговорносто неком страном и непријтељски настројеном суду?
Мој лични став. Видите ја у Билећи сам имао официре који су били пре свега велики људи па после тога официри. Сваку вежбу су прво они урадили и показали нам како се то ради па после смо ми то исто радили. Могу да се похвалим да је садашњи бригадни генерал војске ,,БиХ“ мој бивши командир вода Недељко Копуз. Тадашњи капетан прве класе Никола Гузина је био мој командир чете који је предавао или још предаје на ,, Војној Академији Србије“ и велика ми је част што су ме такви официри обучавали који су после тога постигли завидне каријере. Пренели су нешто њихово и на мене пре свега људскост и част.
Е сад, како ја да поштујем некога који није служио војску и не зна шта је то а камоли шта је рат? Како да ми сутра буде ,,Врховни Командант“ неко који је променио мишљење и негира речи које је јавно изрекао? Како да поштујем, јер због таквих речи је гинула младост Србије а и неко је био намерно убијен као заробљеник због речи ,, Сто за једнога“. Како да командујем војницима а пре свега деци која ће имати оружје од пре 25. година које сам и ја користио а што је најгоре ни тога нема довољно а питање да ли и униформе имају како треба? Како сутра и шта да кажем тим родитељима ако не дај ,,Боже“ им дете погине. Који су ратни циљеви, зашта је погинуо, да ли ће опет да се повучемо, шта да им кажем кад ми то немамо? Па ми ни погинулима од 1991. до 1999. нисмо подигли споменике него их се све власти стиде.
Можете ме називати како хоћете али мени част, људскост и достојанство не дозвољава да учествујем у таквим играма. Друго су ме нешто научили. Ја немам намеру да служим таквој војсци и да одговарам за туђе животе је то није војска. Не постоји закон који ће ме на то натерати. Можете и да ме стрељате али ја таквој восци и тим командантима никада нећу служити! За мене је живот војника важнији од свега па и од вас нзв. команданата, само не знам кога и чега!
Слободан Симић
