Бујица је добила ударну моћ због сужења на неких 100 метара од бетонског мостића који је уједно и нека врста ‘ревизије’- има 2 отвора, главни велики, и мањи у виду цеви са решетком. Ипак, свеједно би настао хаос и дошло би до штете. Просто, било је превише воде, како са подземним извором на путу ка старој депонији који је неких педесетак метара надморске висине, тако и услед сливања воде из шуме на неких десетак места, ка потоку.
2014. у време сличних околности, мада,са већ сада слабијим последицама се слично догодило и речено нам је да нисмо приоритет, па смо у замену за то добили овај бетонски мостић и око непуних 100 метара одатле козметичког крчења корита, без праве интервенције, што не само да није ни на који начин решило будуће проблеме, већ је и убрзало бујицу у овом случају(није било ничега што би јој се нашло на путу)
Ценим да би штета била бар 50%мања јер, да није зачепио мост, и да није корито близу “ смедеревца“ толико очишћено а уско, вода не би том силином, и са свим тим дрвећем и трупцима, тереном условљених у једну тачку задала тако разоран ударац, и не би прелила на околна домаћинства и викендице.Али то захтева озбиљан превентивни захват.
А ко да се тиме бави?
Овако, на левој страни, до потока, имамо тотално уништено двориште са већ трошном кућом и сметлиштем у ком живи јако стар чичица(или је живео, не виђам га), у наставку викендицу у коју често долази многољудна ромска породица из Смедерева која је до пола пуна блата и са тотално измењеним тереном дворишта.
На десној страни, прекопута(кућа Авејића) је потопљен предњи, уједно и једини раван део дворишта(ограда, стубови, муљ у гаражи и помоћним просторијама у приземљу…
Међутим, највећа штета се дешава даље јер се пут рачва у десно. Ту блато из шуме песак и глина из корита подижу и мењају терен тако да 1о ак кућа са десне стране бива одсечено за саобраћај(Дубочај је удаљен око 2км од, рецимо прве продавнице, апотеке..) док је право, уз поток заробљена последња кућа на успону уз јаругу.Ту живи чика Слоба, 65 годишњак, са супругом, ћерком и шестомесечном бебом. Кућа је нешто изнад места где је штета највећа али је брдо на ком је веома ризично услед спирања креча и глине из земље у дну корита потока, и практично га спашава неколико стабала багрема у самом склагу уз пут, мада исти пут помало пуца и слеже. Тренутно, Слоба је без превоза као и мини насеље од тих десетак кућа, и мора пешке до Гроцке. Ту, одмах после њега, налази се бресквар покојног Косте Бркића који је у највишој тачци у односу на место извора подземне воде 300м одатле, и који излази на пут чији би попречни пресек могао да се дочара оном “ уједеном“*литицом са које пада Пера Којот, и која се круни годинама.
Ако то којим случајем падне, направиће колатералну штету, а управо козметичким захватом на деоници пре литице је омогућено води да боље усеца терен…
После тог бресквара поново иде спуст у којем су сада подављени јабукари и шљивици и даље један мањи трешњар. И на крају ту је и мој плац, на следећем већем успону, као и новог комшије, иза чије парцеле и креће извор.
Нас двојица смо виши од читавог тока, али смо 014. доживели највећи лом. Тада је у јарузи која се налази између плацева дошло до померања читавих плоча смолнице. Изгубио сам десет двадесетпетогодишњих стабала Карминке у пуном роду и “ отишло “ ми је пола винограда.
Једина спасоносна ствар у читавој грозоти беше засад младих топола у дну јаруге, које је отац посадио за грађу, и како би“армирале“иначе поводно земљиште у том делу
Комшија је колико чујем планирао да на свом делу сади боровницу или аронију, и пре неколико месеци је платио багер како би олакшао прилаз својој парцели, и тако свима олакшао прилаз. Речју, Цар.
Али џаба…
И, ако дозволи, нас двојица смо овога пута најбоље прошли јер можемо да приђемо са горње стране, око Дубочајске шуме, мада смо у том случају условљени временским условима и проходношћу пута који подсећа на шумску боб стазу. (Дакле, ове године ћу рецимо морати да купујем огрев јер не могу да га довучем са свог имања, на пример)
Али, оно што је заиста проблем је та катастрофа која је задесила све оне мученике пре нас.
Како оне који ту живе, тако и оне који ту долазе да одморе душу од града и свега. И једни и други су се знојили за то, а лоша превенција и политикантско-јавашлучки резон “ како неће ваљда грàд, поплаве, снег и природа уопште, или бар не за овог мандата“ као и упорно игнорисање од стране локала на указивање свега овога су у вееликој мери допринеле овом очају.
Ненад Миленковић Панић
