Лекар и књижевник Лаза Лазаревић потресен реалношћу Србије са краја 19. века, није ни сањао да ће у 21. веку ситуација бити још лошија и драстичнија. Колико Благоја данас над креветом детета изговара ону исту реченицу „Све ће то народ позлатити”? И ко зна колико Благоја промени ту реченицу у “Све ће то теби Бог платити”.
Писмо које је написао брат Страхиње Андрејића, дечака трагично преминулог од канцера, послужио је медијима да једно искрено и болно сведочење објаве дајући му сасвим другачији угао – понављали су га пре свега због бомбастичног наслова. Међутим, писмо се може тумачити као својеврсни шамар држави и друштву изопачених вредности. Овде желим да се обратим дечаку који је написао ово потресно писмо.
Драги Марко!
Писмо које је написао брат Страхиње Андрејића, дечака трагично преминулог од канцера, послужио је медијима да једно искрено и болно сведочење објаве дајући му сасвим другачији угао – понављали су га пре свега због бомбастичног наслова. Међутим, писмо се може тумачити као својеврсни шамар држави и друштву изопачених вредности. Овде желим да се обратим дечаку који је написао ово потресно писмо.
Волела бих такође да ми новинари опросте. Међутим, када год нисте имали о чему да пишете, извлачили сте приче шта раде деца богатих. Да имам своје дете и сама бих користила реченицу из наслова. Не за Мајку Србију, већ за мамине и татине синове, као и њихове родитеље. Колико пута дневно освану чланци да такозвани припадници „елите“ (без обзира на пол и звање) потроше неку огромну суму новца на глупости – само да би испали „цоол“ или „ин“. Колико се, драги новинари, трудите да уђете у домове обичних људи? Јер је неко болестан, нема дрва, кров над главом за децу, школски прибор. Част изузецима, али све то је мало.
Писмо брата покојног дечака је изазвало салве подршке и пљувања по Србији. Да ли је неко из бројних друштвених и невладиних организација или појединаца устао да каже: “Момче, живот је свакоме дат рођењем, а смрт и њену неминовност нико не може да оспори. Србија није ничим заслужила да је натакнеш на к…ц. Свакако не.“
Србија је мајка и наша дојиља кроз векове, од како се душа створила балканска. Србија је настала из дивне културе, можда оне коју је сам и Бог послао да овде, на ушћу две велике реке и планинским врлетима, међу дивним долинама и равницама створи један народ. Тај народ који мора бити поносан и јак. Народ који је самим стварањем добио већи терет него што га исти Бог даде Јеврејима. Народ који ће створити великане и свете људе. Србија је мајка из чијих недара побегоше силна деца од друге њене деце, која се осилише и приграбише мајчину љубав, а да се она ништа није ни питала.
Та иста Србија је плакала када је пуштала кроз своје слојеве крв својих јунака, витезова, светаца. Плакала и можда клела тог истог Бога, јер јој је доделио такву судбину. Да буде лепа као девојка расутих плавих коса, пуна бујних пашњака, родних долина и густих шума, чистих извора и лепих река, богата биљним и животињским светом.
Мајка која је рађала децу да уживају у њеним лепотама. А деца јој можда нису узвраћала. Никада им то није ни тражила, већ је само давала, надајући се да ће се опет рађати јунаци и витезови. Пуне су њене груди рака, обележених и необележеих гробова, знаних и незнаних душа који су је волели и остали овде и за њу живот дали. Примила их је она нежно, као што и сада ради, узимајући тела. А душе одашиље Богу да их чува и воли, јер код ње (у Србији) није имао ко. Умире део наше младости овде, пуне се гробови, читуље неутешних. И нема речи која може надвладати бол. Али Србија никоме не може да буде крива, нити сме.
Како је од могућег раја Србија до сада живела, многа уређења прошла и сада се нашла ту где јесте? Србија је вазда била разапета између Запада и Истока, разапета народом, вером, слободом и тамницом душа кукавичких и лењих. Као рођена мајка или отац, није Србија крива када дете постане другачије од онога како га за то ти као родитељ спремаш. Своја крв се не једе, нити убија. Онај ко то ради није човек, а тек не може бити родитељ.
Са једне стране туга јер га имаш, са друге стране туга јер га немаш. Коме је лакше? Када негде деца бирају дете које треба да им буде понос, онда та деца треба да кажу зашто су за или против, да се чују и схвате. А код нас, када се врши избор детета за понос пола деце ћути. Кажу: „Није наш проблем, нема за кога, нећу и брига ме.“ А после? Ћути и трпи. Јер да се чуо твој глас и разлог зашто је то тако – можда би било другачије. Данас када су преступници малолетна лица, када људи могу да запоставе родитеље, бабе, сестре, када се злоставља друг или другарица изгледа да је нормално да се ћути, или да се анонимно коментарише на друштвеним мрежама у стилу “ала сам им реко, брале“.
Нисам и никада ни нећу да кривим Србију. Она није крива, криви смо ми као нација, као народ, као кукавице. Или оно супротно, из наслова. Криви смо ми, јер да је свако од нас учинио шта може и дао преко својих могућности, не би фабрике биле затворене, не би се продавале куће и имања на Косову, не би се продавало на југу Србије све до Ниша, не би се тукла деца, не би се тукли професори, родитељи, сестре, не би се експериментисало на нама… Не би! Али то је наша реалност.
Ми читамо и „лајкујемо“ глупости, копирамо лажне идоле, волимо туђе небо више него своје, ми смо ти који хране децу хемијом, ми смо ти који учимо да није онако како су наше баке и прабаке знале – јер је то било сељачки, ми смо ти којима је дупе зинуло за паре, па смо продали своје… Заборавих ли још нешто?
Да. Ова Србија је подарила толико добих људи, али смо лажним сјајем заслепљени да их не видимо. И када сам била у цркви пре неки дан за Свету Петку, прва свећа упаљена је за њу, мајку Србију. Јер као што је то написао Лаза Костић:
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте.
За мајку Србију нико се не сети да запали свећу да је ожали, нити клекне да јој ту натопљену земљу пољуби, залије сузама туге и кајања… Већ одобравамо да је псују.
Докле год дајемо подршку онима који су слепи за нашу тугу и бол, дотле смо и сами криви. На милион начина хранимо гадне и бесне којима је све мало. Као да се сладе нашим сузама и очајем. Онако моћни, богати, познати… Докле год им се дивимо, они иду све више и даље, док народ тоне.
Да ли је сада време као после српско-турског рата, када су колоне инвалида долазиле у слободну Србију уверени да их чекају почасти због изгубљене ноге или руке? Тада само ратни инвалиди, а данас и умирући од разних болести. Тада се сматрало да највећу бригу треба да води држава, тако што ће свакоме дати одговарајућу надокаду за лечење или губитак. После рата 1878. године држави није било у интересу да се на давања за ратне хероје троши државни буџет, тојест није је уопште било брига за народ. Многи су живели у беди и сиромаштву, просећи на улици за корицу хлеба. Узгред, данас се хлеб баца у контејнере, заједно са тоалет папиром. То је тада била велика срамота!
Нека је светло место свакој невиној души која је пала на било који начин од стране оних којима је битнија слава од човекољубља. А ви остали, следећи пут кад „лајкујете“ или поделите нечији хир или бес, размислите зашто то радите и ради кога. Ви не постојите због њих, већ они због вас. Зато грумен земље ископаног српског гроба треба пољубити, јер свето је то место, пуно јунака и витезова који прославише Србију. Окупано и задојено храброшћу и врлинама оних који одлазе од нас. А ми који остајемо овде, на нама је одговорност да више не испраћамо невине душе, већ да се боримо да остану овде и живе сретни – како би оставили неке нове људе који ће Србију волети више и од нас самих.
Светлана Урошевић за
vremeje.rs i ziginfo.rs
