УМЕСТО „ИЗБОРА СПОРТИСТЕ ГОДИНЕ“
Вучићу, Дмитровићу, aсови – где сте? Дочекујемо крај 2016, а у њој смо већ дочекали и крај „Спорта“. Сад чекамо 2017. и још један крај, тачку, пресуду за нечувени злочин над новинским брендом…Али нешто нас је баш данас тргло… Спортско-новинарски биоритам и традиција нас спонтано подсећају, откуцава сат судбински, неумитно, а аларм се од бесомучне звоњаве одавно усијао… јер никако да пробуди оне тврдог (сада већ зимског) сна и још тврђег срца. А што би се, уосталом, неког тицало то што су недобронамерни људи брутално угасили и угазили најстарији (71 година излажења) спортски дневни лист на Балкану и шире…
Елем, свануо је 25.децембар, дан када „Спортове“ легенде бирају новог бесмртника. Ове године би то био 60.јубиларни избор вечитог власника „Спортове“ златне значке… Јубилеј за Гиниса, али што би то некога занимало? Осим, ако асови, некако по инерцији, или по „закуцаном“ термину у деценијским роковницима не крену сутра увече у смокинзима и тоалетама ка некадашњем „Интерконтиненталу“… али овај пут на опело бившем „Спорту“… Зашто да не? Скокните до луксузног хотела, међу чијим зидовима, још одзвањају трогодишње здравице директора Компаније Новости „да „Спорт“ вечно живи и промовише легенде“. Можда те лепи речи сруше гвоздену завесу, па о истом трошку и до вас допру наши вишемесечни апели за спас од сила мрака, која прогуташе најсветлији спортско-новинарски бренд од 1945. наовамо… Одлази 2016… Односи наш и ваљда, ваш „Спорт“. Остајемо уморни од борбе, али не и сасвим поражени, јер постоји суд за један вид сатисфакције, али ко ће у међувремену да врати изгубљени бренд, расадник југословенског и српског спортског новинарства…? Негде од фебруара отварамо душу у отвореним писмима, а заузврат добисмо затворено урнебесно ћутање… Дакле, `ајмо сад конкретно: Вучићу, Дмитровићу, новинари, спортисти – где сте?
Ако неко од вас није обавештен о скоро једногоиподишњој голготи новинара ДСЛ „Спорт“, или се није у нашим дописима препознао, хајде да будемо директнији. Да поновимо, али и разјаснимо… Пред очима јавности одвијала се незапамћена превара, чије последице су несагледиве, време ће тек показати какве су, колика је цена каљања угледа најстаријег спортског дневника на Балкану и безумног иживљавања над шаком вишедеценијских професионалаца, новинара, који су до последњег слова, даха и зрна части бранили српски бренд и бране успомену на њега. А да ли да понављамо како нас је усрећила наша бивша фирма, Компанија „Новости“, на челу са Ратком Дмитровићем, продавши нас 1.октобра 2015. незаконито (иако процес приватизације „Новости“ није окончан) неопеваним изданцима песме и забаве (читај: преваре), фирми „Беотон Р“ из Бора, у власништву родитеља естрадног менаџера Саше Мирковића? Све у свему, невиђена забава, у којој се о јаду и чемеру забависмо и забављамо прогнани на улицу од краја јула. И не бисмо сада о детаљима те квази продаје и неуспеле приватизације, о томе већ и врапци певају (далеко од тога да цвркућу), а жалосна песма одјекује, све од естраде па до Владе! У најкраћем, дотични Саша Мирковић није испоштовао ниједну ставку вајног уговора, чији су потписници његов отац Драгомир и Ратко Дмитровић (у име „Новости“, као гарант), а низ противзаконитих радњи учинило је непроцењиву штету „Спорту“ и његовим регуларним новинарима.
Међутим, није ово жалопојка, ни вапај очајника, већ само још једно подсећање часних новинара и њихових породица на превару века…Уместо да столеће обележе спорт и „Спорт“, како му је гореспоменути гарант пожелео и „скројио“ у поменутим здравицама… Дакле, ово је писмо поштених, вредних професионалаца, који су радили дан и ноћ, троструко, четвороструко већи посао од прописаног, и код Дмитровића и Мирковића, баш онакви радници какве бисте ви, господине Вучићу, само пожелели… Е таквим људима, доајенима спортског новинарства, изданцима најстарије спортско-новинарске школе у овом делу Европе, тај Мирковић није исплаћивао плате, трошкове превоза, доприноса, подвргао их незапамћеном мобингу… Ускратио њима и њиховој деци чак и одлазак код лекара! Успут их наградио и уцењивачким анексом уговора о раду, према којем свако од њих не би више радио за четворицу, већ за десеторицу!? И зато што ојађени и понижени запослени нису успели да се десетоструко клонирају и спроведу у дело Мирковићеве ултимативне замисли, добили су као „екстра бонус“ – отказе, без динара надокнаде на име вишемесечног дуговања.
Та господа је направила пустош, расуло, ругло од некада угледних новина, изазвала раздор, при чему је бесрамна, новокомпонована групица дилетаната правила срамна издања „Спорта“(за анале и уџбенике!) последњих дана, све до гашења, 16.септембра… И то спрдање са деценијским угледом листа и крвавим радом новинара, даљинским управљањем из егзила у иностранству, Мирковићу није било довољно… Уследиле су тог тужног септембарског дана његове безочне лажи да „Спорт“ постаје недељник (наравно, био би и то још један вид кршења ставки уговора, који је потписан са Дмитровићем), а да ће истовремено да настави дневно излажење у „једној иностраној земљи“!? Тај продавац магле и купац времена преко својих експонената се и дан-данас бави таквом и сличном купопродајом. Поручује преко адвоката, или карактеристично „послује“ преко спикерфона из туђине, кад се јави једном у два месеца, понуди понеку нагодбу (дугује нам шест плата, трошкове превоза, надоканде за претрпљени бол, мобинг, месеце на улици, камате и остало), а затим нестане „у акцији“… Уствари, само лаж до лажи, једна другу стиже, као камата на камату… Али закуцаће правда и на његова и породична врата, да ли у Зајечару, Бору, Грчкој, Кипру… свеједно… И писали смо вам, господине премијеру, о нашој муци, ове године, три, четири пута, директно, лично, електронски и „папиролошки“, али рекоше да пошта насловљена на ваше име пролази низ филтера, па ето, изгледа, због нечије (лоше) процене наша писма или мејлови нису ни стигли до вас. Рачунали смо и надали се, да сте можда у мору обавеза, ипак, на неком од портала, угледали бар један од наших дописа, које бесомучно пишемо од фебруара. И то „свима“: руководећим органима „Новости“, УНС, ресорним министарствима, Инспекцији рада, синдикатима, заштитнику грађана, многобројним медијима и разним осталим надлежним институцијама…. Наиме, господине Вучићу, довољно је да одвојите десетак минута како бисте повезали конце и схватили колико тешку, али типску и типичну, неправду и превару су нам учинили недобронамерни људи и да зауздате њихову бахатост и оживите легендарне новине, спасите нас, врхунске новинаре и наше породице. И само мала напомена, нисмо се никада бавили политиком, ни тиме ко је члан које странке, (спортисти, функционери савеза и клубова), па нас као тотално аполитичне личности (јер смо, пре свега, новинари) није занимало ни политичко опредељење Саше Мирковића.
Ово чисто да се зна како се „случај Спорт“ не би увлачио у политички контекст. Наша партија, или странка, за 71-у годину постојања била је увек спорт и само – „Спорт“! А како се 1. јануара навршава 15 месеци од трагичне (била би и трагикомична да нисмо гладни и презадужени) продаје „Спорта“, поручујемо господину Ратку Дмитровићу, пошто често на ступцима „Новости“ обрађује мрачне годишњице, да најпре почисти муљ у свом дворишту и тако да пример другима. Да та наша заједничка авлија његовом грешком и дефинитвно не постане проклета, јер овде се искључиво ради о геноциду над новинарима. Ево му прилике да као хришћанин, патриота и новинарски занатлија (занемарићемо му овај пут дебело плаћене високе функције у „Новостима“, док се Компанија пати) призна да је погрешио и поништи уговор са Мирковићем. Да заустави погром новинара, које је тако душевно удомио у породици Мирковић и њеном клизном експертском тиму, са неколико преварантских, злогласних и нестручних гарнитура, које су се од октобра 2015. до августа 2016. смењивале и опробале у новом изазову званом новинарство! И захваљујемо се овим путем Дмитровићу на тражењу новог купца „Спорта“ минулих месеци, кад боље размислимо боље што их није нашао, ако их је уопште и тражио, уствари, рече нам на једном од састанака, за чије одржавање услов бејаше да не оде у јавност (?), да су, заправо, њега звали неки интересенти. Ипак, хвала му, још један Мирковић био би погубан за нас, свакако, превише за наше поприлично нарушено здравље. Нова понижења и увреде нам сада никако нису потребне, ни гурање туђих шака у наше испражњене џепове, а понајмање упорно понављање паушалних, „ад хок“, фингираних тврдњи како је „Спорт“ био губиташ. Истина је само једна, да су од „Спорта“ у Компанији „Новости“ константно отимани људски и други ресурси и прави је подвиг, за Гиниса и Пулицера, како су те обесправљене, десетковане и обезглављене новине минулих година, упркос свему, чак биле поприлично квалитетне и конкурентне! Мирковић и његова клика су се играли спортског новинарства. Са акцентом на рекет, ваљда кошаркашки или можда тениски… Опробали се, поиграли многим туђим животима и заиграли… и то опасно.
Због свега наведеног и не чуди страх многих колега из других редакција и зазирање када су нас летос и јесенас виђали на клупи на Тргу Николе Пашића, преко пута редакције „Спорта“. Ретки су они храбри, који су застајали да пруже подршку. Разумемо их, али они не разумеју да се у овој причи прелама и њихова судбина, да ми бранимо нашу обесправљену струку… садашње и будуће новинарске животе. А шта рећи о прегласном ћутању спортских асова? Хајде, нека не буде битно што је „Спорт“ све њих (у року службе), испратио до звезда. Уствари, ко зна шта се мота у главама легенди, које теорије завере, па, к`о веле, боље је, за сваки случај, да се држе по страни. Не пада нам на памет да лобирамо, да их тајно молимо за подршку, иако смо у сјајним односима са свима. Знају добро сви Дејани, Драгани, Саше, Вање, Милице, Тијане, Ане, Давори… шта је слово у „Спорту“ значило за њихове каријере… Ћутали су и ћуте од летос и спортски савези и клубови, па ето, за утеху, макар, потврде да је преостала група легитимних новинара „Спорта“ независна и поштена, да није ни на чијем платном списку. У реду, наш је посао, професионална обавеза да пишемо о спорту, о талентима, о звездама, о спортским спектаклима, али спортисти драги, постоје ствари, приче и догађаји, што нас нераскидиво вежу, који су изнад посла, који су емоција више…
Размислите за почетак барем о томе…Или за крај, да се са „Спортом“ растанете макар као људи. Ви, неустрашиви спортски ратници, добро знате шта је неправда и како је тешка борба против ње. Поготово ако немате подршку навијача и медија… Поштовани господине премијеру и спортске легенде, апелујемо на вашу савест, људску и професионалну и на ваш морал, храброст и правдољубивост! Да добро победи зло, правда неправду! Спасите „Спорт“! Још није касно! Унапред хвала! Хвала и ако нећете, или евентуално, не можете… Како год, вама свима, у најискренијим мислима, шаљемо јубиларну 60. „Спортову“ златну значку! Силом прилика, виртуелну, али је од срца! Заједничку, опроштајну… Толико можемо у овом тренутку. Срећна вам и успешна Нова година! …А ми ћемо се већ некако снаћи.
Последњи, легитимни новинари ДСЛ „Спорт“ Београд, 25.12. 2016.
