Бог се драги на Србе разљути, а како и не би кад смо и оћоравили, и отупели, и омутавили као никад у историји. Продадосмо веру за вечеру и уверења за кору хлеба насушног, дух слободе је негде ишчилео, заједно с оно мало мозга што нам је преостало последњих деценија.
А, у ствари, можда ми и нисмо тако лоши, можда једноставно имамо на челу државе баксуза каквог досад мајка није родила?
Јер, коме се још „хиљадугодишње поплаве“ дешавају сваке две године, сем Њему? Да се, јадан, за зелен бор ‘вати, и он би се, зелен, осушио…
Кад ујутро устане и укључи вести, нападне га страшна дилема: јесу ли ове поплаве добре, или, пак, лоше у предизборној кампањи? ‘Оће ли ми умало подављени народ мајку мајчину што од обећаних бедема, насипа и канала није било ништа, или ће их сунце јарко огрејати кад се појавим у бирачком телу, мрачан, озбиљан и пун гнева према нерадницима који ми, као тиха вода, поткопавају углед, и власт?
Да ли ће се неки невољник сетити да ме приупита шта би са силним донацијама, од Јапана до дијаспоре, где завршише те паре кад у Јадру јаловина и даље трује њиве, а кобајаги инжењери дижу трагично смешне насипе које руши прва киша?
Хоће ли неко, онако успут, приметити да држава опет купује УВ лампе и гласачке кутије, као да је оне старе неке појео, или подложио за потпалу, и да за то даје грдне милионе из буџета бушног као сито? И ко се ту, од силне браће, кумова, пашенога и остале уже и шире родбине – уградио?
Колико је насипа могло да се дигне од тих пара, бандо халапљива?
Нема ко да пита, а и да пита – ко би му одговорио другачије него да је непријатељ народа и државе, да је жута банда, слуга тајкуна и љубитељ оних што су Баксуза Миленијума натерали да ради 25 сати дневно, јер тобож поправља њихове брљотине.
Или би љубопитљивом истинољубитељу на врата зазвонили они што на глави носе бушне чарапе, а у рукама бејзбол палице. Као, на пример, у Инђији.
Пљачкаши ван контроле, који су успели да убију сваку критичку реч, понашају се као за шведским столом који сваки мафијаш на белом свету сања. Отимај, кради, нико ти ништа не може, нити сме. А, ако још пређемо магичних 50 посто, ихај, ни камен на камену нећемо оставити, ни зрно жита у амбару.
А киша после може да пада колико јој воља, чак и по руској прогнози, тад нас то више неће интересовати. Остаће само мучени начелник Марић који више неће морати да ублажава упозорења из Москве да је водена катаклизма у Србији на помолу, како не би узнемиравао становништво.
Кад нас једног дана вода понесе ђутуре с креветом, као ону бабу крај Дњепра, код Црњанског, питаћемо се где нам је памет била и што смо уместо главе користили телевизијске вести.
Моји Чачани, који су Слобу на врхунцу моћи засипали јајима и сатеривали га у општину да тамо држи предизборни митинг, ћуте док Баксуз и Краљ лопова држи проповед поред поплављених кућа.
И, поштено да вам кажем – било ме је срамота.
Ништа су ове поплаве, шта нас тек чека. С њима, а и после њих – потоп.
Милан ЈОВАНОВИЋ Вести.онлине
