– Да ли сте се можда неком замерили? Није то чудо кад сте новинар. – Да, многима. – Јел?! Онда сигурно на неког сумњате? – Не, ни на кога. – Али, кажете да је ауто био исправан, због чега се онда запалио? – Зато што је КРШ.
И тако се завршио дијалог са полицајцем који је дошао да направи записник о такозваном самозапаљењу возила. Отишао је, рекло би се, разочаран, млад и васпитан плавац који је превише гледао америчке крими серије и слушао кукњаве набеђених величина писане речи којима сваки режим ради о глави.
Или о ауту.
Мишљење је као дупе, свако га има (цитат Ђорђа Чваркова), а сваки смрад који се бори с вентилатором мисли да је Дон Кихот (Влада Булатовић Виб, ваљда). Лаје се и залајава, а лоповски каравани, од жутог до напредног, пролазе и успут нам плазе језик.
Заболе њих за речи гнева, да су држали до речи не би политичког оца ни издали. Њих може да заболи само у пределу џепа, или ако им неко дирне женицу, бату, или свају.
Гурају своје, опремљени ђон-образима и нула карактером. Док несрећник из Панчева са 3.000 динара социјале „издржава“ тешко болесне оца и мајку и млађег брата школарца, дотле нешто старији епизодни глумац Радоша Бајића згрће једну по једну функцију: он је данас шеф кабинета генералног секретара Владе, шеф Блеровог изума, „диливери јунита“ за државну управу, члан Управног одбора Агенције за заштиту од јонизирајућег зрачења и нуклеарну сигурност, члан Координационог тела за родну равноправност, а од ове недеље и секретар радне групе која се бави проблемом избеглица.
Његове квалификације су моћне: воли га неко у власти. А, Ђура Недић је слепац кога нико не воли: завршио је, а будале!, средњу медицинску школу са свим петицама и сада, очајан, седи пред сивом и хладном зградом панчевачке болнице, просећи посао.
За њега нема хлеба у белом мантилу, болница је једна, а маминих и татиних напредних синова читав батаљон. Ђура и његови скапавају од глади, глумац се патио по Тајланду, на немилосрдном сунцу, обучен само у гаће.
Кад су слике његовог мучења доспеле у јавност, прешалтовао се на Вођину воденицу и на акцију „Летујте у Србији“.
Свако у Србији, дакле, има једнаке могућности за успех, с тим што су неки дибидуз неспособни да нађу и један, док други не знају шта ће од силних послова. Онда неспособњаковићи окаче таблу око врата и раскукају се, не би ли све успехе Свемогућег приказали као шупље приче.
Потом Вођини извршиоци, е да би се брука икако заташкала, шаљу емисаре да се са неспособњаковићима и слепцима сликају и да им свечано уручују радне књижице. Јер, ово је неолиберализам са људским ликом, у том идиличном свету има лепе речи чак и за мигранте, а камо ли за српско чељаде.
Додуше, неспособно.
Да сам на месту Вође и његових, не бих баш безрезервно веровао мајсторима, електричарима и механичарима што их убеђују како њихова љута машина граби као муња и гази све препреке пред собом. Вирнуо бих понекад под хаубу, тамо где кува и шмерцује далеко од очију камера и варљиве спољашње идиле.
Плануће, господо, кад се најмање будете надали. Да ли возите крш, или сте се неком замерили – то сами процените. Оно што је сигурно, биће то тотална штета.
