Svega ovoga ne bi bilo da je Perica prihvatio da njegovo „beše si“.
Došao je i taj „veliki“ dan, taj 12. april, najavljivan kao dan D. Promovisan kao veličanstven skup lojalista i patriota. Skup vernih i odanih. Skup od milion duša koji će ući u istoriju skupova nad skupovima, a jedino što smo videli i shvatili jeste da je skup bio veoma skup – i neposećen.
U prethodnom tekstu napisah da „on“, iz cele Srbije, može da dovuče, na ovaj ili onaj način, ne više od 30.000 grla. Neki će pomisliti da sam pogrešio, ali nisam. Od prijavljenih 50.000 odbijte Dodikove, odbijte Makedonce, Albance, Bangladešane i Indijce, i odbijte one koji su iz okoline došli da se lično uvere i nasmeju – i to bi bilo to. Neki su došli da jedu, a neki i da kradu.
Miting podrške je najavljivan kao pobeda, kao stavljanje tačke na opšte nezadovoljstvo naroda. Predstavljen je kao Cezarevo „Veni–Vidi–Vici“, a ispalo je: Veni–Vidi–pojedoh, popih, popi*ah se i pos*ah se. Desilo se i to „vici“, ali kao bežanje sa flašama sokova i stolicama. Naravno, nisu sve odnosili – nešto su i ostavili iza sebe. Ostavili su tragove svoje (ne)kulture i (ne)vaspitanja. Ostala je deponija i ostale su njihove „stolice“, jer po čemu bi ih Beograd i Beograđani pamtili? Pamtićemo ih po izgledu, po pijanstvu, po nekulturi i primitivizmu. Pamtićemo ih kao najezdu gladnih i prostih koja je iza sebe ostavila nevericu da tako izgledaju njegovi lojalisti.
Vlast se pobrinula i za bezbednost. Mislilo se da je ograda postavljena zbog njihove bezbednosti, da ih niko ne bi dirao, a na kraju se shvatilo da je ograda tu da bi ostatak sveta bio bezbedan. Oni koji su svesno sagledali situaciju i profil ljudi oko sebe, i oni koji su shvatili da će sudija uskoro svirati kraj – preskakali su ogradu i bežali. Bežali i to usred njegovog govora. Više mu ni oni ne veruju – a i kako bi? Kako verovati čoveku koji pametuje o svemu, a u stvari ne zna ništa? Šta misliti o onome koji tvrdi da je čeri paradajz nastao genetskim ukrštanjem domaćeg paradajza i ribe list? Kako verovati čoveku koji je izjavio da u Americi na svakih 10 sekundi pogine po jedan perač prozora? Po njemu dnevno sa zgrade padne 8.640 ljudi, ili ti preko 3 miliona ljudi godišnje. Kako verovati čoveku koji je ponosan što se slikao sa Šrederom? Kako verovati „borcu za Kosovo“ koji veliča Murata i proglašava ga najvećim strategom? Ni to veličanje mu nije bilo dovoljno, nego dodaje kako mu ovi naši nisu ni do kolena. Ko mu nije do kolena? Car Lazar i srpski vitezovi? Borci za Kosovo?
Dvanaestog aprila doživeo je debakl, ali on i dalje ne odustaje. Opet se vratio u svoju „pseudologiju fantastiku“ i okreće priču kako on u stvari i nije hteo da ovo bude najveći miting svih vremena, i da on ima rezerve koje može da dovede kad god poželi.
Dok su se u Beogradu „vernici“, u vreme posta, prejedali pljeskavicama, u isto vreme u Novom Pazaru dešavalo se nešto drugo. Novi Pazar je postao grad bratstva, razumevanja i opšte tolerancije. Novi Pazar je pokazao kakva Srbija treba da bude. Videlo se kakva bi Srbija bila bez ove i ovakve vlasti. Studenti i građani koji su se uputili kontra od ove beogradske bruke, u Pazaru su dočekani kao najmiliji. Atmosfera obostrane bliskosti poništila je sve mogućnosti da mi nismo braća – i sestre, naravno. Pazarci su pokazali da znaju da ugoste i da ispoštuju svoju braću Pravoslavne veroispovesti, i spremili su posna jela za one koji poste. Pokazali su da znaju da cene obzirnost i pažnju koju su dobili u Nišu. Novi Pazar je tog dana bio prestonica normalne Srbije.
Pamet, kultura, obrazovanje, racionalnost i iskrenost – to su osobine koje većinski nisu krasile one na platou ispred Skupštine. Te osobine su krasile one koji su ostali kod svojih kuća svuda po gradovima Srbije, i naravno – ponajviše one u Novom Pazaru.
Živela Srbija, bez njega na čelu!
Pumpaaaj!!!
Goran Pekarski
Naslovna: Društvene mreže – Nova Pazova 022
