Живим у Пударцима. Малом месту у општини Гроцка, које је – као и већина мањих средина – често било на периферији не само географски, већ и у погледу интересовања локалне власти. И као што то обично бива, кад се неко сети да овде нешто уради, то је обично пола посла. Или, боље речено – пола рупе.
Бивши председник Гроцке, Драган Пантелић, до прошле године је био, бар на папиру, наш први човек. Оставио је за собом неколико започетих пројеката – рецимо реконструкцију Дома културе – али, на жалост, без иједне завршене целине. Од теретане на отвореном остала је само рупа, буквално. Када падне киша, та „будућа теретана“ претвара се у локални базен. Само што нико не плива, већ комарци праве мини самите.
У Пударцима су у том периоду деловали и други „утицајни“ људи – Саша Мијаиловић, дугогодишњи одборник, и један други Пантелић, Игор, из редова СПС-а, иначе помоћник председника. Док је бивши председник Пантелић сада већ политичка прошлост, Мијаиловић и даље опстаје. У последње време, више у служби Ћациленда – јер му је вероватно митинг ближи од месног одбора. За Игора пак, морам признати – има наде.
Наиме, овај млађи Пантелић је недавно преко својих „социјалистичких веза“ успео да реализује да се она „рупа“ ипак не затрпа заборавом, већ заврши – не као теретана, али као мали парк за децу. Није много, али је довољно да улије наду да нешто ипак може да се приведе крају.
И ту долази део који ме највише изненадио. Данас га затекох испред Дома културе – не на састанку, не у кампањи, не са пратећом екипом и камерама – него сам, заврнутим рукавима, како чисти грање, смеће, остатке од радова или олује, свеједно. Радно, без пароле. Као студенти који протестују па после себе покупе сваку папирну марамицу. Приђем, питам – па је л’ могуће да ти то радиш?
„Па шта ћеш, нема никога“, слеже раменима. Где су „надлежни“, где је „Еко Гроцка“, где су институције? Само одмахује главом. Упитах га, онако људски, да ли му је претходник – његов презимењак – био толико неспособан да није могао довршити што је започео? Слегну раменима поново. Кад су се угасиле камере (иако их и није било), само ми добаци: „Где си баш сад нашао да наиђеш.“
И заиста, питам се и ја – где баш сад? Али мислим да сам наишао у право време. Јер, кад видиш да неко ко је у функцији, и то не баш безначајној, заврће рукаве и ради оно што не мора – онда то ваља признати. Није све тако црно. Млади ће имати где да се играју, родитељи где да седну, и то је добар почетак. Брине ме само ко ће све то да одржава. Али кад сам видео да Пантелић сам хвата метлу и грабуље – можда и буде у реду. Не треба мрачити унапред.
Кажу људи: „Боље и мала ствар, него велика празна прича.“ Или она друга: „По јутру се дан познаје.“ Ако је ово јутро, нека дан буде ведар. А да не буде све бајка, треба ипак напоменути да Дом културе и даље прокишњава. Кажу, влага је стигла до темеља. Али да не покваримо редослед – за оно што је урађено, треба рећи једно велико: БРАВО, Пантелићу.
Жељко Маторчевић
