Има ли ичега жалосније него када мајка сахрани сина?
То питање није реторичко. То је стварност Дијане Хрка. Њен син је погинуо првог новембра 2024. године, згњечен под бетоном надстрешнице у Новом Саду. Сахранила је дете које је, како каже, једва препознала.
Данас, годину дана касније, та иста мајка штрајкује глађу. Тражи само једно: правду.
Нећу да улазим у детаље да ли је пад био диверзија или, што је сваким даном очигледније, производ корупције која је убила 16 људи. Желим да причам о нечему много горем. О тишини институција и заглушујућој буци бешчашћа.
Након годину дана не покренути поступак јесте апсолутна срамота за државу, ма ко био на њеном челу. То је коначни доказ да систем не постоји, да су институције урушене. Да има имало морала, оставке би поднели сви — од председника државе до локалних функционера. Па нека после победи и та, како председник Вучић воли да каже, „обојена револуција“.
А док Дијана гладује, тражећи одговор ко јој је убио сина, Србија је гледала „Ћациленд“.
Прегледајући јуче снимке и фотографије са друштвених мрежа, оно што ме је као човека највише поразило јесу жене. Поготово жене са подручја Градске општине Гроцка. Уместо да подрже мајку, било коју мајку у болу, оне су биле тамо. У том тору.
Познато лице зла
Зашто инсистирам на Грочанкама? Зато што ово није први пут.
Није прошла ни година дана од како је бивши председник ГО Гроцка, Драгољуб Симоновић, коначно иза решетака у Забели. Те 2018. године, након што сам ја претучен на улици и остављен у локви крви, мом колеги Милану Јовановићу је запаљена кућа. Он и његова супруга су пуком срећом преживели пакао.
Грочани врло добро памте Симоновићеву реторику. Памте како је викао да му је све намештено, да он нема ништа са тим, да је то хајка „тајкунских медија“ на њега, а самим тим и на председника Вучића.
Готово идентично као синоћ у „Ћациленду“, Симоновић је имао своју гласну подршку. Та подршка је, чак и на почетку суђења, радила најгору могућу ствар: виктимизирала је жртву.
Да преведемо на речник обичног смртника: оптуживали су Милана Јовановића да је сам себи запалио кућу како би напакостио „поштеном“ Симоновићу.
Била су ми то нестварна времена. Увек сам се питао, и врло често говорио тим Симоновићевим подржаваоцима који су за нас имали само погрдне речи: „Добро, ево, и ја мислим да ви нисте неки људи. Па да ли то значи да ја треба да вам запалим кућу? Да ли је то изговор?“
Прошло је. Симоновић је у затвору, са пар својих сарадника.
Од Симоновића до „Ћациленда“: Нема опроштаја
Данас имамо још болнију ситуацију. Мајка која је изгубила сина штрајкује глађу. Само захтева правду. Уосталом, ту исту правду на речима траже и чланови владајуће коалиције.
И не, не морају ови што су били код Ћација да подрже Дијану. Не морају. Али да се онако понашају? Да певају и веселе се док она на другом месту умире од туге и глади?
Враћам се на Грочане, поготово Грочанке. На поједине жене из Калуђерице, чланице владајуће странке. Оне на насловној фотографији.
Као да немају своју породицу. Као да немају децу. Као да су најгори мушкарци лишени трунке емпатије, стајале су у тору званом „Ћациленд“ и, како се јасно чује, певале „Пошла мајка сина да потражи“…
Занемео сам! У питању су садашње одборнице Валентина Спасић и Биљана Келовић.
Када су оптуживали Милана и мене да смо се чак и обогатили на тој запаљеној кући, свима сам говорио: „Не дај Боже да икоме запале кућу и да им све изгори, поготово успомене.“
Оним најтврдокорнијима сам чак и рекао: „Ето, нека запале вама кућу док спавате са породицом у њој, па ви саградите и лепшу и нову, нећу имати ништа против…“
Али ово… Ово је нови ниво.
Да се вратим на ове наше Грочанке. Једном сте имали ситуацију са Симоновићем. Слепо сте веровали њему, не својим очима. Слепо сте веровали иако сте знали да вас лаже.
И након свега тога, синоћ сте биле у „Ћациленду“ да уништите једну мајку која је изгубила своје дете.
За Симоновића сам нешто и „саветовао“ његове присталице. Сада не знам шта да кажем. Ја не бих волео да било која мајка остане без детета. Да имам највећег непријатеља и да остане без детета, отишао бих да запалим свећу и помолио се да никога не задеси та судбина.
Сигурно не бих поступио као ви. Након Симоновића и овога синоћ, нажалост, за вас нема опроштаја.
Жељко Маторчевић
Насловна: Друштвене мреже
