Nosilac Zlatnog krsta za posebne zasluge, književnik i dužnik. Sada ja, koji sam sve ovo, čekam da mi isključe struju. Svaki dinar šaljem na ime alimentacije, jer deci mora biti. A glad?Ona je sporedna stvar, pored svega.
Tomislav Mačković
Sve je počelo tako lepo, srećnim detinjstvom, ali je krenulo sve tako naopako. Krenuo sam u srednju školu i završih je, gle čuda, u gradu sa ocenom ravno pet, u Tavankutu beše jedva dvojka.
Zaposlih se mlad, pogon džema beše u tadašnjoj „Subotičanki“. Stigoh kući jednoga dana, a ono poziv za armiju, ali ne piše gde. Po odlasku u dom Vojske dobih kartu u jednom smeru za garnizon Bar. Odslužih tri meseca u kasarni i celih osam u šumi. Kamenjar svuda, samo nebo ne beše od kamena, niti srca ljudi koji behu tu oko mene seljaci. Eh da ih ne beše takvih, trebalo bi ih osmisliti.
I vratih se ja devedeset i šeste iz armije, reče pokojna mi mati, pokoj joj duši, sa nekim drugim pogledom. Rekoše mi da sam se budio noću, ne znam, ne sećam se.
Ja kući, pokojni mi otac, čuveni harmonikaš, u bolnicu za Beograd. Nije se znalo šta ga je snašlo. I onda, mlad bejah, pomislih: eto, posao, Bogu hvala, imam, treba mi hobi, te se odlučih za dobrovoljno vatrogastvo, tu u mome selu, u Tavankutu. Počeli su izlasci na požare, nije bilo odstupanja, svaki izlazak je bio moj, dežurstvo takođe.
Izađe mi tata iz bolnice, taman se malo ali bukvalno malo oporavi, kad eto ti vraga na vrata, umre mi deda, tu u kući. Tačno godinu dana posle njegove smrti započeo je „milosrdni anđeo“, a ja već odavno na čelu vatrogasnog društva – mlad i neiskusan, ali borben.
Borbenost i buntovnik koji je bio u mom srcu odvedoše me u vojne redove, na potez od Sente do Malih Pijaca i tu osetih prvi put gorčinu, ne od aviona, oni su bili gore, na nebu. Osetih strah od ljudi sa kojima sam delio istu koru hleba i ne od svih, tek od pojedinih, ali beše dovoljno da završim u bolnici.
Dobih tada sedam dana odsustva, kada su oženjeni ljudi, sa malom decom, dobijali jedva 24 časa. Radovah se ja mome odsustvu, ali bolje da nisam.
I tada, posle toga, umre mi otac, tek mu pedeset i osma beše…
Ali, život krene dalje, radih ja punom parom, ali sve za bonove, jer nisam u firmi dobijao za platu novac, nego bonove, celih dvanaest godina.
Rekoh sebi: evo, demokratija je stigla, rata nema, biće bolje i Bogu hvala ne beše rata, ali stigle nama banke. Ukidoše nam bonove, a mi, kao gladni kanibali, krenusmo na banke. One jedva dočekaše nas bednike, te nas oklapiše, k’o lija ugojenog petla.
I 2009, eto ti iznenada rešenja o otkazu. Firma bankrotirala, mi svi na ulicu. Taman kada sam pomislio: eto, dobro je sad, dobijam novac umesto plate, ispostavilo se da to beše mač sa dve oštrice. To beše ropstvo.
Sledeće 2010. umire mi brat u četrdeset i osmoj godini života. Te godine napuštam i vatrogastvo, više nisam mogao psihički podneti ništa.
Terapija koju sam vukao od rata menjala se iz trena u tren, niko ne znade da kaže sto postotno šta se dešava sa mnom.
Godine 2012. oženih se, dobih prelepu princezu. Dve godine kasnije, rodi mi se sin. Dve godine posle, dakle 2016, u januaru, majka mi umire, na rukama sam joj oči zatvorio i mrtvu je pokušao oživeti veštačkim disanjem. Počeh da radim bliže kući, dosta mi beše čuvanja bagera po dolovima. Odjednom, supruga mi ode sa decom u kuću svojih roditelja. Odmah potom, zbog smanjenog obima posla, u septembru dobih otkaz i završih u bolnici – slomljen i utučen.
Posle toga, krenuh svuda da radim po tuđim štalama i, da ne zaboravim, bez komada debeloga creva koje mi odstranjeno 2013. Morao sam, deci valja dati, ona ne znaju šta je to kada se nema.
I počeše da stižu pretnje banaka. Upitah da mi se reši otpremnina koju nisam dobio, rekoše to je zastarelo. Kako onda i moj dug nije zastareo?
Izdaše mi dobri ljudi knjigu koju sam napisao. Ali, koga interesuje pisana reč? Tiraž mali, reklama nikakva i sve ode niz vodu. Ali, knjiga je ipak posvećena. Tako je i napisano na prvoj stranici: mojoj deci.
Sada sam vatrogasni oficir, nosilac Zlatnog krsta za posebne zasluge, književnik i dužnik.
Dužnik sam jer nemam nikakvih prihoda, da mogu da radim imao bih, ali više popih injekcija ovih godina, nego vode. Leđa bole, glava boli, noga koju sam ispekao pečući rakiju, i ona boli.
Sada ja, koji sam sve ovo, čekam da mi isključe struju. Svaki dinar šaljem na ime alimentacije, jer deci mora biti. A glad?Ona je sporedna stvar, pored svega.
Ali, ne veruju ljudi, jer kada me vide posumnjaju u moju priču. Nije čudo, to je zato što sam ostao pred Bogom prav i za svoje se grehe pokajao. Nisam se sagnuo, nego sam ostao dignuta čela. Ja, koji sam, eto, barem nešto ostavio ovom narodu, svome selu, gradu, državi… Bedni dužnik sa osmehom na licu. Koji čeka isključenje struje, a ko zna, možda budem izbačen i iz kuće, što mi otac pokojni i majka ostaviše.
Možda budem izbačen iz kuće, jer novca nemam da vratim kredit. Da mi je data otpremnina, dao bih. Ovako, sa sedmnaest godina staža u firmi, sa petnaest godina bavljenja dobrovoljnim vatrogastvom, sa gomilom objavljenih tekstova o potrebitima, sa nebrojeno neprospavanih noći, čuvajući tuđu imovinu po suncu, kiši i vetru, neujavljen, bez staža za taj period, ja čekam ekonomsku egzekuciju.
APEL
Tomislavu Mačkoviću iz Tavankuta nad glavom visi dug od oko četrdesetak hiljada dinara, najvećim delom za utrošenu struju i ostale komunalije.
– Sav novac koji mi dotekne, a redovnih prihoda više nemam, uplaćujem prvo deci na ime alimentacije. Na žalost, zdravlje mi ne dozvoljava da se zaposlim tamo gde posla ima. Ovako, čekam da mi iseku struju i da izvršitelji dođu po svoje – kaže mačković
Prvog avgusta, Mačković je na Slobodnoj Subotici opisao svoj životni put radnika „Subotičanke“ do odbačenog građanina, ratnika, odlikovanog dobrovoljnog vatrogasca i pisca.
Uplatu možete izvršiti na sledeći način:
Tomislav Mačković, Jugoslovenska 5, 24.214 Donji Tavankut
Tekući račun: 340-32328306-74, „Erste banka“.
EŽI
