Распродаја је у току. Зна се да опасност за режим долази са запада, а не са истока. Запад је тај који је схватио психологију оног кога је довео и сада стално игра на ту карту. Када год нешто пожеле они затегну узде.
Наша опозиција не иде на исток, него иде на запад, у Брисел и Стразбур, и када год они оду Европа пошаље емисара који овде доносе чврге и пацке, али паралелно са њима долазе и са мањим, или већим захтевима. Наравно да су добро изучили психу и профил носиоца свих одлука у Србији и знају да ће уз критику за кршење слободе медија, или непоштовање људских права, увек моћи да се огребу за још неки уступак од стране забринутог и надасве кривог.
Запад нам уводи санкције а ми одмах нудимо све што је остало. Није остало много, али и то што је остало је веома битно за Србију. Уступили смо контролу дигиталне инфраструктуре лондонској фирми „EXA Infrastructure“. Нудимо Генералштаб са све Lex Specijalisom, а добро се зна да када се употреби тај модел доношења одлука да је то супротно важећим законима.
Одавно смо Немцима обећали литијум, а Французима дали аеродром, метро, контролу над отпадом, а иза тога, као да стоји оно што се прича, а то је одлагање токсичног и радиоактивног отпада. Изгледа да недостатак литијума и отежано одлагање отпада у Украјини почиње да изазива све веће потребе за налажењем адекватне замене. Немци и Британци већ меркају Србију као место одлагања непожељних миграната које ЕУ жели да истера са њене територије. Албанија је оштро одбила да се укључи у ту демографску егзибицију, али наш „вођа“ ћути. Можда и не ћути, али то што шапће са Макроном сигурно није добро по нас.
Дође у Србију Италијанка, дође шефица Европске комисије, дође амбасадор ЕУ, и ето одмах наше понуде да се оружје извози у земље Европе са све констатацијом да нас није брига шта ће се даље са њим радити. Не би ме чудило да је у понуди и продаја наменске индустрије Србије. Једине привредне гране која још послује. Руси су реаговали и њихова портпаролка је изјавила да не зна са колико Вучића се разговара и који Вучић даје коју изјаву. Час је пријатељ Русије а час је еврофанатик. Оно што ми замерамо Вулинима, е то изгледа, Руси сада виде у Вучићима.
Све је извесније да су шпекулације око разлога смене власти 2012. и постављања услова са четири циља, тачне.
Причало се да је први циљ успостављање и јачање државности Косова, и када се данас сагледа и схвати да смо потписали Бриселски споразум, и „усмено прихватили“ Охридски споразум, француско-немачки предлог, „non paper“, онда се види да се све креће у том правцу.
Други циљ је укидање Републике Српске као дела Босне и Херцеговине, бар оваквог какав је био до сада, и јачање централне власти у Босни. Видимо да се и на том пољу дешавају неке ствари које љуљају РС.
Трећи циљ је постепено раскидање веза са Русијом, а последњи потези са продајом оружја наговештавају да се иде у том правцу.
Четврти циљ је улазак Србије у НАТО и комплетирање источног крила и коридора за брзи продор. Наравно, пре него што стигну западни елементи, у случају ескалација на истоку, прво би морала домаћа жива сила да докаже лојалност и одигра улогу топовског меса. Сетих се оне из Црног Грује и Камена мудрости. У мислима ми Аца који стоји под кишобраном и виче: „Идемо у рат. Неки ћете да погинете, али неки ћемо и да се вратимо“. То је намењена улога Србије у разбијању словенског света.
Руси му не замерају еврофанатизам јер знају да је то лаж и да СНС није странка европске оријентације као што то нису ни они који подржавају Вучића и живе у Ћациленду. Сви ти ситнозуби и благо ометени су нека „light“ врста шатор-националиста која је супротно оријентисана од политике коју води председник Србије, али са друге стране баш због тог умног недостатка никако да укапирају да не треба да скандирају „Ацо Србине“, јер Вучићево понашање је све друго осим просрпско.
Тужно је посматрати српског велможу, тако храброг на локалним медијима и тако ситног када оде ван Србије. Понижавајуће је за Србију да гледа како председник Србије носи столицу да би се сместио или када га гледамо на зачељу колоне светских лидера. Јадно је када председник Србије седи на столичици испред Трампа или далеко у ћошку дворане на пријему код Путина. Некада је Србија имала председнике који су уважавани и позивани у прве редове, а сада се спрдају са нама и нашом идиопатски насталом елитом.
Тако је то када зарад власти показујеш стокхолмски синдром па свим силама желиш да издаш традицију, историју, понос и разум. Тешко је опстати када издаш пријатеље, зарад личне користи, и користи непријатеља, јер ко ти онда остаје. НИКО!
Амери, преко њихове Ђедовићке, Вучића стављају у још незгоднију позицију. Није ни генералштаб довољан да се умири америчка жеља да се Руси потисну са свих места на овом свету, па и из Србије. Да, они наши, како их сада називамо „партнери“, прво су нам сравнили генералштаб, а сада би да га узму на 99 година, а после да постане део њиховог власништва. Нема везе што су нас бомбардовали када год су хтели, стигли, и могли, битно је да ми окренемо леђа онима који нас никада нису такли. Онима који нам већ дуго дају гас испод сваке цене и који су нам поклонили авионе и тенкове. Због јефтинијих енергената у Србији су долазили страни квазиинвеститори. Да се огребу за земљиште, субвенције и јефтине ресурсе.
Кога ће Вучић да уједе ако, изгледа, неће руку пријатеља, а све само да би га непријатељ оставио још мало, само да заврши EXPO. Паре ће нестати, а град духова ће се појавити. Народ ће постепено бити замењиван. Школовани, паметни и они који имају храбрости, или имају где, ће отићи, а ми ћемо увести јефтине, нешколоване и у свему различите људе. Постаћемо мањина у сопственој земљи.
То ће изгледа бити судбина Србије. Судбина поносне и доброљудне нације. Ако се нешто не промени Србијом ће шетати неки други људи. Људи друге вере, боје и обичаја. Православље ће бити на издисају, а ми ћемо се борити за своје парче неба као Палестина.
Горан Пекарски
Насловна: Илустриција: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
