Rasprodaja je u toku. Zna se da opasnost za režim dolazi sa zapada, a ne sa istoka. Zapad je taj koji je shvatio psihologiju onog koga je doveo i sada stalno igra na tu kartu. Kada god nešto požele oni zategnu uzde.
Naša opozicija ne ide na istok, nego ide na zapad, u Brisel i Strazbur, i kada god oni odu Evropa pošalje emisara koji ovde donose čvrge i packe, ali paralelno sa njima dolaze i sa manjim, ili većim zahtevima. Naravno da su dobro izučili psihu i profil nosioca svih odluka u Srbiji i znaju da će uz kritiku za kršenje slobode medija, ili nepoštovanje ljudskih prava, uvek moći da se ogrebu za još neki ustupak od strane zabrinutog i nadasve krivog.
Zapad nam uvodi sankcije a mi odmah nudimo sve što je ostalo. Nije ostalo mnogo, ali i to što je ostalo je veoma bitno za Srbiju. Ustupili smo kontrolu digitalne infrastrukture londonskoj firmi „EXA Infrastructure“. Nudimo Generalštab sa sve Lex Specijalisom, a dobro se zna da kada se upotrebi taj model donošenja odluka da je to suprotno važećim zakonima.
Odavno smo Nemcima obećali litijum, a Francuzima dali aerodrom, metro, kontrolu nad otpadom, a iza toga, kao da stoji ono što se priča, a to je odlaganje toksičnog i radioaktivnog otpada. Izgleda da nedostatak litijuma i otežano odlaganje otpada u Ukrajini počinje da izaziva sve veće potrebe za nalaženjem adekvatne zamene. Nemci i Britanci već merkaju Srbiju kao mesto odlaganja nepoželjnih migranata koje EU želi da istera sa njene teritorije. Albanija je oštro odbila da se uključi u tu demografsku egzibiciju, ali naš „vođa“ ćuti. Možda i ne ćuti, ali to što šapće sa Makronom sigurno nije dobro po nas.
Dođe u Srbiju Italijanka, dođe šefica Evropske komisije, dođe ambasador EU, i eto odmah naše ponude da se oružje izvozi u zemlje Evrope sa sve konstatacijom da nas nije briga šta će se dalje sa njim raditi. Ne bi me čudilo da je u ponudi i prodaja namenske industrije Srbije. Jedine privredne grane koja još posluje. Rusi su reagovali i njihova portparolka je izjavila da ne zna sa koliko Vučića se razgovara i koji Vučić daje koju izjavu. Čas je prijatelj Rusije a čas je evrofanatik. Ono što mi zameramo Vulinima, e to izgleda, Rusi sada vide u Vučićima.
Sve je izvesnije da su špekulacije oko razloga smene vlasti 2012. i postavljanja uslova sa četiri cilja, tačne.
Pričalo se da je prvi cilj uspostavljanje i jačanje državnosti Kosova, i kada se danas sagleda i shvati da smo potpisali Briselski sporazum, i „usmeno prihvatili“ Ohridski sporazum, francusko-nemački predlog, „non paper“, onda se vidi da se sve kreće u tom pravcu.
Drugi cilj je ukidanje Republike Srpske kao dela Bosne i Hercegovine, bar ovakvog kakav je bio do sada, i jačanje centralne vlasti u Bosni. Vidimo da se i na tom polju dešavaju neke stvari koje ljuljaju RS.
Treći cilj je postepeno raskidanje veza sa Rusijom, a poslednji potezi sa prodajom oružja nagoveštavaju da se ide u tom pravcu.
Četvrti cilj je ulazak Srbije u NATO i kompletiranje istočnog krila i koridora za brzi prodor. Naravno, pre nego što stignu zapadni elementi, u slučaju eskalacija na istoku, prvo bi morala domaća živa sila da dokaže lojalnost i odigra ulogu topovskog mesa. Setih se one iz Crnog Gruje i Kamena mudrosti. U mislima mi Aca koji stoji pod kišobranom i viče: „Idemo u rat. Neki ćete da poginete, ali neki ćemo i da se vratimo“. To je namenjena uloga Srbije u razbijanju slovenskog sveta.
Rusi mu ne zameraju evrofanatizam jer znaju da je to laž i da SNS nije stranka evropske orijentacije kao što to nisu ni oni koji podržavaju Vučića i žive u Ćacilendu. Svi ti sitnozubi i blago ometeni su neka „light“ vrsta šator-nacionalista koja je suprotno orijentisana od politike koju vodi predsednik Srbije, ali sa druge strane baš zbog tog umnog nedostatka nikako da ukapiraju da ne treba da skandiraju „Aco Srbine“, jer Vučićevo ponašanje je sve drugo osim prosrpsko.
Tužno je posmatrati srpskog velmožu, tako hrabrog na lokalnim medijima i tako sitnog kada ode van Srbije. Ponižavajuće je za Srbiju da gleda kako predsednik Srbije nosi stolicu da bi se smestio ili kada ga gledamo na začelju kolone svetskih lidera. Jadno je kada predsednik Srbije sedi na stoličici ispred Trampa ili daleko u ćošku dvorane na prijemu kod Putina. Nekada je Srbija imala predsednike koji su uvažavani i pozivani u prve redove, a sada se sprdaju sa nama i našom idiopatski nastalom elitom.
Tako je to kada zarad vlasti pokazuješ stokholmski sindrom pa svim silama želiš da izdaš tradiciju, istoriju, ponos i razum. Teško je opstati kada izdaš prijatelje, zarad lične koristi, i koristi neprijatelja, jer ko ti onda ostaje. NIKO!
Ameri, preko njihove Đedovićke, Vučića stavljaju u još nezgodniju poziciju. Nije ni generalštab dovoljan da se umiri američka želja da se Rusi potisnu sa svih mesta na ovom svetu, pa i iz Srbije. Da, oni naši, kako ih sada nazivamo „partneri“, prvo su nam sravnili generalštab, a sada bi da ga uzmu na 99 godina, a posle da postane deo njihovog vlasništva. Nema veze što su nas bombardovali kada god su hteli, stigli, i mogli, bitno je da mi okrenemo leđa onima koji nas nikada nisu takli. Onima koji nam već dugo daju gas ispod svake cene i koji su nam poklonili avione i tenkove. Zbog jeftinijih energenata u Srbiji su dolazili strani kvaziinvestitori. Da se ogrebu za zemljište, subvencije i jeftine resurse.
Koga će Vučić da ujede ako, izgleda, neće ruku prijatelja, a sve samo da bi ga neprijatelj ostavio još malo, samo da završi EXPO. Pare će nestati, a grad duhova će se pojaviti. Narod će postepeno biti zamenjivan. Školovani, pametni i oni koji imaju hrabrosti, ili imaju gde, će otići, a mi ćemo uvesti jeftine, neškolovane i u svemu različite ljude. Postaćemo manjina u sopstvenoj zemlji.
To će izgleda biti sudbina Srbije. Sudbina ponosne i dobroljudne nacije. Ako se nešto ne promeni Srbijom će šetati neki drugi ljudi. Ljudi druge vere, boje i običaja. Pravoslavlje će biti na izdisaju, a mi ćemo se boriti za svoje parče neba kao Palestina.
Goran Pekarski
Naslovna: Ilustricija: Žig info/ veštačka inteligencija
