Kada je zle sile uspavaju, pojaviće se Princ,
poljubiti njen hladni san i zajedno sa njom
uploviti u jedan novi, moćniji San.
„ Ljubav je tamni vilajet, napisao si mi nekada davno i tako dodirnuo misao koju sam, možda, godinama skrivala u srcu ali je nisam izrazila. Da, zaista: ljubav je kao tamni vilajet: onaj ko uzme kajaće se; onaj ko ne uzme kajaće se takođe… Ali, ljubav je i poput priče: uvek ima svoj neponovljivi početak i neponovljivi kraj, prvu i poslednju reč ( te reči često su mistički simboli, čijih dubokih značenja uistinu nismo svesni!), belinu pre i tačku nakon svega (Tačku koja je konačna, neumitna i – bolna). Tačku, zbog koje je i ljubav zapravo najsličnija smrti: naime, kao i smrt, i ona se samo jednom, zaista, u životu dešava…“
Šapatom izgovarajući ove rečenice, koje su predstavljale meni namenjen dar, moja mrtva draga svake noći pohodila mi je snove. Tamo, u snovima, viđao sam je mlađu nego ikada na javi, iako sam isprva mogao da vidim samo njen glas, koji je uzimao obličje dečjeg osmeha i poljupca. Potom, kroz meku, paperjastu izmaglicu, počeli su promaljati i drugi detalji, i ja sam je mogao ne samo videti već i dodirnuti: mogao sam je telesno osetiti, intenzivnije i lepše nego ikada pre. Sećam se, kosa joj je bila od vatre. Kada bih je pomilovao, moju ruku prožela bi neobična, prijatna toplina: ruka je gorela i u plamenu se stapala sa njenom kosom; dve vatre tako su postojale jedna: dve vatre tako su tvorile neraskidivi, večiti Spoj. U tom Spoju, glas moje mrtve drage ponovo je zadobijao obličje dečijeg osmeha i poljupca, obraćajući mi se kao iz nekog udaljenog vetra, mada je zapravo dopirao iz blizine, blistave svetlosti koju je svud unaokolo rasipala vatra njene kose.
– Ti si moj odraz u ogledalu, senka mog nebeskog Ja, moj istinski alter-ego. Naša je ljubav od krvi i mesa: zašto me ostavljaš samu, zašto puštaš da te tako dugo čekam, zašto ne dođeš ovde, k meni, da krv i meso naše ljubavi zauvek nadmudre Prolaznost i Vreme? Zašto se plašiš: poljubi moj hladni san, u kojem ni nedostaješ samo ti, i pusti, pusti da te ja vodim zroz njegove lavirinte do onog iskonskog Sna, koji će postati naš večni Dom.
Tako je govorila moja mrtva draga dok sam je u svojim snovima grlio, znajući da je njen „hladni san“ nešto sasvim drugo, jer iz njega povratka nema, osim povratka u onaj iskonski San. I mada je pominjala hladnoću, njeno telo je toplo i meko, toplije i mekše nego ikada pre; i mada je pominjala Prolaznost i Vreme, osećao sam da sluti kako na svetu ipak postoji jedna ljubav koja se ne može porediti sa tamnim vilajetom, pričom ili smrću. Ali, ja sam se bojao: ne te ljubavi, već smrti, koju sam zamišljao kao tamnicu usnule duše, kao beskonačno propadanje u Ništa; bojao sam se da joj podarim poljubac za kojim je čeznula, iako sam toliko želeo naš večni Dom. Prepoznavši moj strah, ona se snažno privijala uz mene; vatra njene kose obasjvala mi je lice i ja nisam smeo otvarati oči da ne izgubim prizor koji je noćima ispunjavao moje snove. Spuštao sam ruku na njeno lice, potom na njene oči, želeći da ih zatvorim, jer, možda sam i ja bio tek san njenog „hladnog sna“, san koji ona takođe ne želi da izgubi. I pre nego što bi moja ruka uspela da ostvari svoju nameru, njen dečji osmeh-poljubac uznemireno bi zadrhtao između nas:
– Ne veruj očima, veruj srcu: samo tako ćeš doista osetiti ljubav, a ljubav, ne zaboravi, ljubav daruje besmrtnost. I ne veruj svom strahu, ne veruj „ Istini“ koju ti nudi svest, ne veruj svojoj misli o smrti, jer ne znaš, ti, šta je, u stvari Smrt: Smrt nije samo tama, hladna onirička zima, mračna i gusta šuma kojom nespokojno luta izgubljena duša, stakleni sarkofag i lice boje snega koje si video pre no što si usnio ovaj san; Smrt je i čežnja za Drugim, za poljupcem koji budi uvodeći u iskonski San (tj. u večni Dom), za Detetom koje spava u tebi ( kao i u mom snu) i predstavlja moj alter-ego. Smrt je i beg od samoće, traženje onostrane Suštine, pokušaj da se kroz ljubav ostvari apsolutno Jedinsstvo, iz kojeg smo potekli; a ljubav, ne zaboravi, ljubav nas čini Besmrtinima…
Dečji osmeh-poljubac sada je bio miran, počivao je između nas srećno, opušteno, tiho, kao maleni embrion u utrobi svoje majke. A oči moje drage, oči moje mrtve drage prelivao je neki modroplavi sjaj: one su sada bile prostrano zvezdano nebo (prostranije nego što sam ga ikada video na javi!), po kojem su plovili koncentrični talasi nalik mutnim krugovima vode; nebo se pretvaralo u vodu, a voda u nebo, da bi se, najzad, stopili u neizrecivi bezdan, u konačni, mistični Bezdan. Pred njim, moje srce više nije moglo ostati nemo i ja sam duboko verovao kada mi je ono govorilo da ovo nisu snovi koji se ( kako sam ja to mislio ) ponavljaju svake noći, već jedan jedini san koji neprekidno traje od trenutka kada sam je sreo i koji će me, na kraju, zajedno sa njom, uvesti u iskonski San ( u naš večni Dom ) – naravno, ukoliko joj se u potpunosti predam, ukoliko joj poklonim svo svoje poverenje i oslobodim se straha od patnje. Zato, govorilo mi je srce, poljubi njen „hladni san“, jer u njemu ti si kao u materici: maleni, sklupčani embrion koji počiva srećno, opušteno i tiho, kao ono Dete što spava u tebi ( Dete što predstavlja njen istinski alter-ego ). Da, zaista (govorilo je sada ne moje srce, već moje noponovljivo Biće), njen „hladni san“ je materica u kojoj sam ja maleni, sklupčani embrion zaštićen i spokojan, i koji mi (samo ona! ) može podariti novo rađanje, jedan novi život, shodno tome, Dete što spava u meni (samo ono! ) njoj može, konačno i neopozivo, podariti neuništivo nebesko. Ja. Svako od nas zatvorio je ono drugo, voljeno stvorenje u neki svoj san, u svoju smrt ili matericu; samo nas ponovo stapanje tih davno razdvojenih celina u Jedno može dovesti do onog iskonskog Sna, do našeg večnog Doma: da, zaista, postoji Ljubav (naša) koja se ne može poredciti sa tamnim vilajetom, pričom ili smrću, jer je sama Smrt – povratak u iskonski San, povratak u večni Dom, povratak u apsolutno Jedinstvo, iz kojeg smo potekli…
…Dečji osmeh-poljubac sada je nestao u Bezdanu, u Bezdanu je nestao i glas moga srca; ostali smo samo ona i ja, jedini u moru svetlosti i tišine koje nas je okruživalo. I ja tada, oslobođen straha i predan do kraja njoj, zakoračih na stazu gde me je ona čekala: u moru mog sna poljubih njeh „hladan san“, potom otvorih oči i videh da ništa nije nestalo, videh da sam sred beskrajnog prostranstva koje sam upravo poljubio, i pustih je da me vodi kroz te lavirinte do onog iskonskog Sna, koji će postati naš večni Dom…
Sava Damjanov
