Kada je Zemlja bila posve mlada i kada se kopno tek rodilo iz Vode, a Voda otišla u svoje nemerljive dubine; kada je Sunce pružilo ruku Mesecu i pozajmilo mu Svetlost i kada su reke tek napustile svoja izvoršta (iliti jedna Reka jedan Izvor), dva brata podigla su svoj grad. Znate kako to već ide sa dvojicom braće – jedan je izmišljao cement i cigle, crpio zemlju do beskonačnog i nazad, molio se vetrovima i morima da testiraju utvrđenje koje je smatrao svojom kućom. Drugi je, naravno, prstićem dubio vlažnu zemlju, tek toliko da u nju zabode trsku, nabacao palmine listove i molio vetrove da mu budu prijatelji. Usput je čupkao dlake sa kamiljih repova, otapao ih u kokosovom ulju, a zatim ih zatezao na drvenim daskama i šupljinama. Slušao je brata koji je čistio prljave dlanove – tap-tap; zvuk sitnog kamenja koje je brat mešao – klink-klak; vodu koja se sapliće o stene – ššš-bam-ššš; ptice koje pevuše i okidao kamilje žice učestvujući u sveopštoj simfoniji.
– Na šta ti liči ovaj zvuk, brate?
– Liči mi na rušenje. Rušenje i glad. – cinično je odgovorio već podgojeni brat, nogu zakopanih u blato, oštreći svoj novoizmišljeni ašov i bacajući seme u raskomadanu zemlju.
– To je zato što si gluv. Pride si i glup. I pomalo uplašen.
– Makar mirno spavam.
Jasno je da tadašnji zvukovi nisu imali rušilačke nagone. Tek su se rađali i množili u uhu i srcu našeg cvrčka-brata. Ali, nisu se samo oni množili. Tu je skrovište našao i jedan ne-san, surov kao pun Mesec, snažan i eruptivan kao More, tajanstven i skrovit kao Šuma. A u Šumi je Ona jahala na jelenu. Bleda, biserne kože, svake noći se rađala iznova, vlažna, nastajući od vode. Mesec je vukao talase Mora uvis, a oni su oblikovali nago žensko telo. Reka je svojom snagom prodirala kroz slanu kožu i smeštala se u grudni koš, i, klaparajući, imitirala je vir i uvir krvi. Vetrovi su skupljali najtananije trave, mirisne, i krunisali je dugom kosom. Tek probuđena, uzjahala bi svog jelena i jurila ka šumi. On je noćima pratio nevidljive jelenske tragove, gubio se po zamršenim stazama, ali ju je uvek pronalazio u srcu Šume, tako budnu, a tako satkanu od snova. Ja sam tvoja žena, tvoja živa i mrtva draga, a ti si moj muškarac, moj stočar koji danju čuva moje jelene. Ja sam tvoja Voda, a ti moja Vatra. I naša će deca biti vazdušne mrvice, rasuta po svetu, mornari na talasima, lutalice bez doma, putnici bez sna. Goreće u snažnoj vatri srca, bez mogućnosti da vatru u ognjište stave. Zorom bi nestajala, padajući poput kiše na zemlju. Jednom, želeći da je sam stvori, uzeo je nakvašenu glinu po kojoj se razlila. Vajao je dugo, prizivajući grudi i bokove u zamagljeno sećanje čoveka bez sna, i stvorio ženu koja se nasmejala i prozborila –
– Zdravo! Ja sam Majka.
Uplašen svojim otkrićem, klasičnim dečijim begom od straha, ugrizao se za prst i nastavio da ga sisa, ali je iz prsta, umesto krvi, procurila – vatra! Majka se nasmejala, a od njenog smeha su se i stene tresle, a sa njima i ucigljeno utvrđenje gojaznog brata. Namrštio se, uplašen eruptivnom snagom tla i tako ih je i dočekao.
– O-ho, pa koga ja to vidim? Brata insomničara sa večnim statusom pregladnelog? Ubiće te zima, ako te ja ne ubijem pre nje. Dobro znaš da je naše jedino zaduženje na svetu – opstanak! Rađajte se i množite!
– E, u to ime – doveo sam ti ženu! Majku! A kao svadbeni dar (i tu brat raseče svoje prste na kamiljim žicama svirajući svadbeni marš) donosim vam vatru!
– Tvoja vrsta će nas sahraniti. Pomrećemo nesposobni. Drndaćemo tu jebenu napravu od kamiljih žica, noćima ćemo se potucati po svetu i umreti na po veka, gladni, bledi, izneverivši jedini zavet koji imamo – rađajte se i množite! A kad bi znao kako se mirno spava nakon rada…
Godine su prolazile i podgojeni brat je vršio svoj zavet. Deca su trčkarala oko utvrđenja, pokazujući ozbiljan potencijal da postanu so svetu i da nateraju Zemljinu kuglu da se vrti (jer je braću generalno bilo briga da li Zemlja stoji na leđima, dlanu ili galopira po Kosmosu). Tim putem, doslovno će postati perpetuum mobile neprestanog kružnog kretanja. Uostalom, koga je briga za sve to – zavet je zavet, a opstanak je opstanak, a telo opstaje uz zdrav san. Tako je podgojeni brat tešio i plodio ženu i zemlju crnicu, a noću je hrkao i pućkao i spavao snom, jelte, pravednika. Čuješ – pravednika! Pravedni moj kretenski brate, taj tvoj miran san nije ništa drugo do jedan običan, veliki STRAH od života i strah od sebe samog! Uzidavaš se, pravedni moj brate, izrovario si zemlju za mrtve, a sam se o rake saplićeš! Zato ću ja, kao nepravednik, okinuti ovih jedanaest kamiljih žica i lupaću dlanovima i stopalima, ča-ča-ča, igraću tango i popeću se do zvezda, kometama ću ih treskati i leteću sa zvezdanim prahom nadole, ući ću u stablo drveta i njegovim hodnicima ću se spustiti do velike dvorane u kojoj jeleni jedu ribu i biću ponuđen i gnječiću je nepcima krvavu i slanu, a zlatne delove koji se lome o zube skrivaću u cipelama, i plesaću sa svojom mrtvom i živom i budnom-od-snova dragom, piću vodu s njenih izvora u srcu naše Šume i biću nepravednik i naša će deca biti moreplovci bez kompasa i vatra bez ognjišta, prava so svetu, vazduh svetu, jer, čuješ – NAKON RADA SE MIRNO SPAVA – đavola je to rad to je zakopavanje u blato, u zemlji si do glave i gušiš se u blatu ali je kopaš i plodiš jer si gladan i jer ti je drag plod utrobe njene, mirno se spava, a on i ne zna da mirno spavanje ubija sluh, da više nikad neću videti bisernu devu kako na jelenima jaše, da mi više nikad neće svakolika priroda pevati i tešiti me – mi smo jedini pravi san, sve ostalo su sitnice – više zvezde neće poigravati svoje poskočice doskočice, neće se tjerati sa Mjesecom, neće se Mjesec ženiti Danicom, a dođavola i Danica, gospodin brat mirno spava i nema pojma da vreme ne postoji i da je škorpion znak regeneracije, a blizanac prvi vazdušni znak, nema pojma da je svaka formula pravljenja zlata lažna – sem onog zlata koje si sam izvukao s dna, mirno spava moj brat, moj zavetni brat, mirno spava i ne misli kako je to kad glava boli kad pulsira i urla a sunce već prži a ona moli da joj pomogneš, a ti je staviš pod ledeni mlaz, i na trenutak je bolje, na trenutak ćuti… I prokleta nek je vatra koja ključa u meni gori vatra sad u nama Vatra! Vatra! Vatra! Njegoš je pesnik vatre, Trepljev Trepljev dragi moj Trepljev ništa tu nije dekadentno nemoj biti edipovac o sinovi moreplovci moji budni sanjate Dom vatra svuda, vatra oko nas i odakle mi uopšte ovaj sadržaj u glavi ludoj ako nije srce vruće sve je nemoguće moj galebe probudilo nas more moj galebe s’agapo e nostra piccola vita e nostro grande cuore tango apocalypso now…
STOP!
– Hoćete li da nam objasnite zašto ste ubili brata? Vi! Mirni pravednik, zemljoradnik…
– Obećao sam i zavetovao se. Vršio sam svoju dužnost. Zapravo, vidite, brat i ja možda nikad nismo ni živeli na istoj vremenskoj ravni. Nekad je on hiljadama godina lovio ribu i jahao jelene, dok ga ja ne bih konačno ubio. Ašovom, tako je. Sretao sam ga često u raznim vremenskim linijama – brao je cveće sa nepokošene livade za Artemidu, leteo poput galeba, pisao roman o Pilatu… No, uvek je isto. Prah si, u prah ćeš se vratiti.
Anamarija Milovanović
