Posle nesvakidašnje intrigantnog i uzbudljivog romana Rekvijem za jedan dan o svakidašnjici pet žena u svetu muškaraca u kojem se vešto se prepliću, ali i sudaraju, tradicionalno i moderno a nakon objave zbirke poezije Kabanica za suze koja je natopljena nefiltriranim lirsko-meditativnim sadržajima, Lidija Ćirić nas ponovo, na nov i nepatvoren način uvlači u u mrežu književnih žanrova. U svet priča uvedeni smo pričom Kabanica za suze.
Ta podudarnost, da tamo gde je stala u prethodnoj, pesničkoj knjizi nastavi u proznoj formi, nije produkt poetičkog konstruktivizma. To je posledica, nagovor unutrašnjeg stvaralačkog bića, oznaka stila Lidije Ćirić u proznom pismu koje je u neusiljenom prepletu sa poetskim, naznačenom i u pesmi Dionisije mali koja je postavljena kao moto njenih priča, komprimovana mudrost :ćutim kada mi se govori a urlam kada mi se ćuti.
U najboljoj tradiciji srpske pripovedačke proze onog specifičnog beogradskog stila, nastala je njena knjiga priča ispovedne intonacije Bez „Dragi moji“. Lidija Ćirić izvanredno uspešno oblikuje najsitnije pojedinosti iz života glavne junakinje, jedne socijalno reprezentativne mlade žene ubilačkog nadimka Kili, nesvakodnevne stanovnice Čubure, nepopravljive popravljivačice sveta, a koja je, u stvari, “pozerka i najveći zajebant” kako ženskog tako i muškog sveta. Ćirićkine priče se ne uzdržavaju od „etičkog vrednovanja“, ali je to etičko vrednovanje dato u „ironičnoj inverziji“, što njenim pričama daje posebu estetsku vrednost.
Kili, junakinja priča Lidije Ćirić u knjizi Bez „dragi moji“ nalazi građu za priče u životu tako što povremeno vrši „inventar svoje prošlosti“ dodajući mu vrlo karakterističan pogled na unutrašnji doživljaj sveta. Međutim, izbor građe za oblikovanje priče, sam po sebi ne predstavlja nikakvu izuzetnost, jer su Čubura i njeni žitelji odavno preplavili srpsku prozu. Umetničku vrednost i samosvojnost ovim pričama daje, pre svega, tehnika pripovedanja, potom specifičan depatetizovan pogled na svet glavne junakinje („ljubav i život nisu isto“, „gde nema keša nema ni ljubavi“) a koji je već naznačen i samim naslovom Bez „dragi moji“. Zalog vrednosti su i Ćirićkino posvećeno delovanje u svetu Priče, netradicionalna izgradnja likova i veština pripovedanja očitovana u formulaciji poente priče, konstantno prisutan erotizam kao pokretač, specifičan humor i verodostojna jezička karakterizacija postignuta upotrebom slenga.
Lidija Ćirić pažnju čitalaca pobuđuje veštim vladanjem fabulativnim tokovima i sižejnom organizacijom. Zato pojedine priče, na primer, teku od kraja ka početku, neke bivaju „zaustavljene“ nanosom druge priče s kojom se prepliće. Uglavnom, Lidija Ćirić instiktivno, skoro nepogrešivo, sa punom svešću gradi osnovni kostur radnje, a onda sasvim slobodno literarno konstruiše, ređa i prepliće motive iz života i poduhvata njene junakinje Kili, njenih prijateljica i muškaraca, stanovnika „planete Vračar“. Pripovedačke digresije su u funkciji organizacije vremena u priči. Zato ona ponegde obrazlaže svoje poglede na književnost, umeće metatekstualne deliće o tehnici pripovedanja („Stvari se događaju bez namere da nešto znače izmišljenim likovima koji bi od svega da prave priče”), itd. Poredak hronološke uzastopnosti u pričama Lidije Ćirić je često narušen, ona sledi sopstvenu unutrašnju logiku koja je vrlo često „prevod“ dubinske logike autora. Sve su ove priče istoj vremenskoj ravni – pripovedaju se u vremenu glavne junakinje Kili, ali se dotiču različitih vremenskih perspektiva.
Povremeno se u tim komentarima pripovedača, opisima, informacijama, delimično ukazuje društvena stvarnost (najupečtljivije i najdetaljnije u priči Bembanje). Lidija Ćirić oblikuje karaktere ljudi sa Čubure koji su prikazani kao predstavnici jednog osobenog pogleda na svet. Otuda u pomenutoj ironičnoj odrednici „planeta Vračar“ – ima nešto jetko- valjda izraz nemoći da se ceo svet obuhvati ili možda da se kaže da je ono lokalno, malo, jednako bitno kao kosmos neobuhvatni. Ono što je na dva tri hvata i na sat hoda od nas, vredi u ovom životu, koliko i ono na dve-tri svetlosne godine udaljeno… Oblikovanje vremena i prostora je izuzetno važno za tehniku pripovedanja. Jedan prestonički kvart Čubura, izuzetan je prostorno-vremenski kompleks koji pogoduje Ćirićkinoj nameri, da između ostalog, razvije setnu i pomalo gorku priču o ʻurbanim’ seljacima: „Puno važnih akcija se odigralo na toj turskoj kaldrmi koju su kasnije ’novi urbanistiʻ povadili, kockicu po kockicu – čupajući mi najmekšije delove detinjstva, a sve sa društveno-humanističkim ciljem da nam ’urbanoʻ ulepšaju grad. Toliki trud je uložen da u što boljem svetlu dočekamo dođoše koji su navikli na njive i oranice…“ (Bugi vugi). Tu svoju misiju Lidija Ćirić je obelodanila odavno u njenom čuvenom „manifestu“ Prava beograđanka koji se idealno uklopio u ovu proznu tvorevinu čineći je kompaktnim i idejno jasno orijentisanom: To je nepokolebljiv, pomalo jarostan socijalni, psihološki, ideološki, kulturološki stav pripovedača prema likovima koje gradi, ali i prema Svetu: „Čubura danas nije ni nalik na naš Svet, zato smo je delimično i napustile, ali ona nije napustila nas…Živi u nama“ (Bugi vugi).
Priče Lidije Ćirić plene efektnom rečenicom iznenandnog humornog obrta zasnovanom na jezičkoj igri („nikad nije kasno da bude prekasno“), jezičkom jednostavnošću koja iskaz čine realističkim, verodostojnim, umerenom dozom žergona, slenga, jezika marginalnih socijalnih grupa, šatrovačkim izrazima koji su tako raspoređeni da celini priče daju dimenziju poetskog govora. Lidija Ćirić,ima izvaredan dar za stvaranje malih humornih situacija (npr. u priči Bembanje kada njena junakinja ”uzima „cevosan“ i celu bocu, kao da odliva za pokoj duše, pažljivo sipa u goleme saksije. Tako je dragocenim i milim cvećkama otpevala ratno opelo“), itd. Ukštanje različitih tematskih rukavaca (porodica, žene, muškarci, brak, rat, politika, život u Srbiji pre i posle petog oktobra, bombardovanje) a nad kojima je uvek natkriljen eros u najogoljenijem vidu, omogućava čitaocu da iz teksta Lidije Ćirić konstruiše stvarnost novu i svoju. Priče Lidije Ćirić svoj pravi oblik dobijaju tek u svesti čitaoca. One, kao produkt izvanrednog talenta, nikoga ne ostavljaju ravnodušnima. Njene su priče posebne, autetnične, ne imitiraju nikoga. Živa galerija muškaraca i žena, povest urbane svakodnevice. Ovo su priče protiv ustajalog života i licemerja naše epohe, našeg podneblja.
Milivoje Mlađenović
