Zemlja sa kojom smo se nas više od 20 miliona ponosili polako je nestajala. Srednji sloj polako se uništavao, a siromaštvo postajalo sve veće.
Firme su radile, ali su plate bile mizerne. Mogao si da kupiš za platu jednu žvaku. A bilo je itekako dobro vreme. Sećam se kad sam od plate kupio fiću i nisam razmišljao kako ću preživeti do kraja meseca.
To su bila vremena.
Nekako se raspadom voljene zemlje, moj život počeo menjati. Oženio sam se, dete na putu. Raspad je uticao na sve nas. Finansijsko stanje je bilo užasno, jedva smo preživljavali. Dođe i klinac.. Bilo mi je užasno gledati kada nismo imali ni za najobičnije pelene. Dešavalo se da dete ostane i gladno..
U svom tom bespuću, čekajući tramvaj, na stanici primetim jedan oglas: Potrebni muškarci za snimanje reklamnog materijala, isplata u devizama.
Nije prošlo dugo, okrenuo sam taj broj telefona i zakazao razgovor. Kancelarija je bila zapravo stan u Bulevaru, fino sređen. Sa nekim likom, koga se i danas vrlo dobro sećam, započeo sam razgovor. Minuti su prolazili kao godine a ja sam gutao knedle. Zarada je bila i više nego odlična, četvorocifrena i to u „Dojče“ markama. S obzirom da postoji uvek neko ALI, tako je i moj Ali bio taj da sam morao da predam sebe. Snimanje tog reklamnog materijala odnosilo se na seksualni odnos između dva muškarca. Ne znam zašto, ali sam bio jako fin na tom razgovoru i saslušao sam ga do kraja. Prosto me čudilo da nisam dobio napade patriotizma, besa… Zahvalio sam se i otišao.
Dani su prolazili, težina krize je postajala sve veća. Dete je danima već plakalo, verovatno od slabog unosa hrane. Pelene su po ko zna koji put oprane, toliko da su već bile providne. Nisam znao ni zašto mu ih stavljamo. Umoran od svega, otišao sam da odmorim. Dok sam se spremao da legnem na krevet, na stočiću sam video papirić sa brojem telefona one kancelarije iz koje sam pre neki dan, maltene, istrčao.
Stisnuo sam zube i pozvao.
Godinu dana je prošlo od tog poziva. Za to vreme bilo je dovoljno novca, da smo žena i ja već bili na putu ka drugoj državi, sa klincem naravno. Još se sećam prvog bola. Svaki put kad sednem grublje, prođe mi neka jeza..
25 godina posle i MORANJE
Nakon više od 25. godina, sada se samo prisećam tih stvari kad samo MORAO da uradim nešto kako bih preživeo. Ali se i ne žalim. Nakon tih snimanja nisam imao više nikakav kontakt sa tim svetom a od love koju sam dobio, moja porodica sada ima kuću, privatan biznis. Živimo sasvim lepo. Samo što nismo u zemlji koja se nekada davno raspala. Iza mene je ostala ružna prošlost za koju sam samo ja znao.
Konačno sam posetio i zemlju iz koje sam otišao. Danas je šestotruko manja. Glavni grad je i dalje glavni grad i retko šta se izmenilo. Osim ljudi. Nakon svih ovih godina provedenih u inostranstvu, primećujem da su ljudi drugačiji. Malo je osmeha na licima.
Sasvim slučajno, prolazeći istim onim Bulevarom, sretoh starog prijatelja. Prepoznao sam ga tu na ulici. Pozvao sam ga na piće. Rado je prihvatio. A ja sam želeo da čujem šta se sve izdešavalo za ovih preko 25 godina.
Koliko sam ga shvatio, za ovo vreme, moja država, moj narod se digao iz pepela a zatim je ponovo počeo da tone. Neki likovi koji su ih doveli do propasti, ponovo su glavni. Narod ih obožava, ali se većina njih plaši i da se suprostavi bilo čemu.
Kaže mi da moraju da prisustvuju raznoraznom skupovima. Da tapšu na znak, glasaju na zvono.. Da daju i do polovine plate, da onako siromašni daju i više od svoje plate za stranku. Kaže mi da to moraju da bi preživeli.
Upijajući njegove reči s gorčinom, nisam mogao da verujem šta se dešava. Nije mi jasno šta je tu moranje? Verovatno se pitate ko sam ja da molarišem? Ja, koji sam dupe svoje prodao da bi dete prehranio..
Samo jedna činjenica me muči. Ja sam nakon godinu dana uzeo dovoljno kinte i otišao iz ove zemlje koja nije imala perspektivu u to vreme. Nisam nikada više dozvolio da sebi ponovim istu grešku, zadnjica je tu bila da me opominje svakodnevno. Danas sam ponosit otac još dvoje deteta i imam šta da im priuštim bez zatezanja. A moj narod? Ispada da moj narod danas mora da proda guzicu da bi dobio parče hleba. Da bi mu od krvavo zarađenog i veoma malog primanja uzimali procenat. Da ga snimaju na raznoraznim skupovima i prikazuju javnosti.. Da se ponižava a dete mu gladuje….
Eto, ja sam morao. Izvini draga, spavao sam sa muškarcem…
Ernesto, Foto-ilustracija: Profimedia/Corbis
