Ja sam vlas Zlatokosine kose. Opala sam onog dana kada se princ prvi put uspeo do njenog prozora. Izdala ili pala za ljubav – kako hoćete, kao da je to uopšte i bitno. Uglavnom, padoh na zemlju i osetih da sam slobodna. Prosuh se po polju kao reka i prezrivo gledah ka Suncu, jer, ja sam vlas Zlatokosine kose. Ooo, jeste divno biti reka, ali kakva je to reka bez riba, a kakve bi to ribe priličile ovakvoj reci. Ma kakve zlatne ribice! Znam ja njih! Levo peraje, desno peraje, leđno, repno, i gde god da gricneš ispunjava ti želju, a ako ne gricneš, isto ti ispunjava želju. Nije to moj stil. A i dosadilo mi je malo da budem reka. Zato sam odlučila da budem nit. To je više u mojoj prirodi. Pauci od mene izatkaše mrežu. Skoro da mnome prekriše celo nebo, a ipak je bilo na zemlji svetlije nego ikada. Ne, ne zbog Sunca. Ono je tu bilo kao neki jedvaprimetni draguljčić. Ništa posebno. Svi su se divili meni. Jer, ja sam vlas Zlatokosine kose. Ali ipak, naporno je bilo biti tako upleten. Treba biti savijen ceo dan. Već su počela da me bole leđa i dosadilo mi je da budem nit. Otpletem se i odem. Ne mogu ni da zamislim kako su stvorenja podnela nestanak ove sjajne mreže, jer, ipak, ja sam vlas Zlatokosine kose, umem strašno da nedostajem, ali šta da im radim, ne postojim ja zbog njih. Onda odlučim da legnem pod drvo da se odmorim, da popričam malo sa vama, ali utom shvatim da bih mogla malo da budem drvo. Zašto da ne, pa i ja imam koren, i to kakav! Tako se ja zasadim i izdužim i nadvisim sva drveta. O kako sam samo divna! Od sveg tog zadovoljstva počnem da cvetam! I cvetam, cvetam, razlistam se na stotine grana i pupoljaka i gle – nestade moja lepota. Još mi je ono ljubomorno Sunce spržilo krajeve! Ooo, bolje da sam bila travka, ali one su tako niske. Shvatim da su ova zanimanja bila besmislica i čvrsto odlučim da nikada više neću biti drvo. Krenem u Zlatokosin zamak, ja sam ipak vlas Zlatokosine kose. Obavijem se oko zamka kao bršljan. Ma ne kao bršljan, nemam ja nikakve veze sa biljkama! Samo se obavijem kao vlas Zlatokosine kose. Pomislim da bih mogla da joj kažem kako sam postradala u borbi za ljubav i evo sad se hrabro vraćam nakon svih muka i kako mi je potrebno samo malo nege da povratim pređašnju lepotu. Kad bolje razmislim, bolje da ne kažem ništa. Spremim jedan blistavi osmeh, pogledam kroz prozor, kad ono Zlatokosa više nije tamo. Sad čekam kraj zamka. Znam, vratiće se po mene. Da ubijem vreme, pričam vam. Šta mislite da postanem zlatni zmaj koji čuva zamak? Tako će Zlatokosa brže čuti vesti o meni i setiće me se! Ooo, bolje ne.
Adrijana Ranković
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora, najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
