Svi smo mi više lica. Možda je samo pogrešno što očekujemo da valja izabrati jedno.
Dok se Josif razmetao naokolo teorijom nekog filozofa da je pogrešno udisati i povraćati etanol istovremeno, pitala sam se da li je ikad taj filozof čuo za holistički pristup životu.
Ne teraj me da biram. Jer, sudeći po mom garderoberu, izboru ljudi oko mene, hrani koju volim i način na koji je degustiram, ja ne volim da biram.
Dok drugima odgovara ono ili ovo vreme, ovakav ili onakav karakter, biraju uspeh ili neuspeh… mene ne primoravaj da išta izaberem. Kad naučiš da živiš s tim da nema ničeg tako nemoralnog u tome da ne zavisim i ne zavidim, a da ipak imam sve jer ne biram, svarićeš tu filozofiju.
Pametan si ti čovek, Josife. Znaš da se do velikih istina ne dolazi ni na kakav poseban način. Uzmeš pero, obuješ sandale, prošetaš vetar. Sve je tu, vrlo prosto, poput jednačine sa nepoznatom koja je i više nego očigledna. Zato ne biraj, jer dok biraš reči, dok biraš ton, ili biraš način da li ćeš samo mene voleti ili nas stotine, da li će tvoja ljubav biti seksualno otkrivanje tvog razjarenog uma ili razumevanje naše igre kroz svaku poru koja te udiše… dok biraš sve to, ti gubiš. To ti je nametnuto. Pobeđuje samo onaj kome izbor ne predstavlja ništa drugo do postulat, formu, uobličeni izmet čovečanstva. Ne biraj jer kajati se hoćeš, a kajanje je za mekušce. Ti si, Josife, od teže sorte skrojen.
Ajša
