Čekam u sali da mi skinu konce od loše zašivenog ostatka života. Nije dosta bandi što su me otvarali jednom, nego I drugi put hoce. Kažu, lepa mi unutrašnjost. Pamtim novembar po rođenjima i zašivanjima ljubavi.
Ovde nema ezana. Daleko mi je džamija, ali hram u meni poji na glas. Srce nije umrlo. Onda kad ukopaš zadnje parče hleba u raku, nikne ti pogača.
Kućište mi je spaljeno, ali rekoše da na proleće grade zgradu na toj zemlji.Plodno je tlo.
Dete mi otišlo na časove odbrane, mama, hoću da budem snažna,kao ti.
Ćero moja, u moje vreme smo snagu dobijali na bol a ne na plaćene časove. Ja sam ti ruža od pustinje. Čisti kamen, oblikovan od miliona zrna peska, cvetam posle oluje. Nemam ni mladost ni starost, samo oštrinu.
2016ta godina. Pitaju me, je li, a imaš li ti muža?
Imam pretpostavljenog.
Smeju se. Niko ne shvata da živim pod pretpostavkom. Ulazimo. Peva Merlin. Mi nismo rođeni zli. Jok, nismo.
Spava li vam se, gospođo?
Za tebe sam gospodin. I naravno da mi se spava, pa ubrizg’o si mi anesteziju u krv.
Tonem u san… sanjam majku. Pu, pa očekivah nešto bolje, majku sam živu prežalila, dođe mi u morfijumski san, a ja očekivala Kubla Kan u najmanju ruku. Provincijalska posla.
Puštaju me dan posle. Kažu, ispravi se. Ne brini se, doco, ja ni Bogu ne spuštam glavu. Mi se stoički volimo.
Dolazim kući. Čujem ezan. Je li hodža, jesi ti čuo Boga nekad u sebi ili ga samo uporno cimaš da ti se javi?
Pomoglo bi da ga potražiš u sebi. Da i tebi malo ušije ljubavi.
AJŠA
