Bajka zvana Uspavanka
Iz apokrifnih izvora Hiljadu i jedne noći
Deo drugi
…I plovljaše Sin dugo kad naiđe na pećinu. I siđe u nju i vide da je sve tamno. I uplaši se Sin Kraljev pećine pa upita:
– Sa koga si sveta, o, ti, crna Tamo, što se kriješ po kutovima našim?
A Tama reče:
– Kraj sam tvoj i žene koju tražiš. Vi me prigrliste kad od Kralja pobegoste. Zovem se Smrt i meni ćete ići dok Kćer Kraljevu ne oslobodiš.
I Sin se uplaši Tame što vide. I seti se da mu Kralj reče da će najboljeg ovna zaklati kad mu se deca vrate. I reče Tami:
– Pričekaj se, jedna Tamo, ja ću prvo zmaja ubit’, a onda ću i tebe, kad Kćer Kraljevu nađem.
I ode. I lutaše morima i prostranstvima novoga sveta, od tela Kćerinog načinjenog. I ne prođe godina, kad zaluta u neku šumu. A šuma na kose Kćerine je ličila. I ponada se Sin da će do srca njenog lako doći, kad ču pesmu što ga zvaše dublje u šumu. Pesma ne beše uspavanka, već beše nešto što Sin nikad dosad ne ču. I naiđe Sin na kolibu u šumi, a koliba beše od bisera i biser beše sjajan. A na vrhu kolibe seđaše naga devojka što je kose svoje češljala i nečuvenu pesmu pevala. I priđe joj Sin i reče:
– Ko si ti, devojko tela belog i kose boje tame?
A devojka na to reče:
– Javljam se lako tamo gde Sin čezne. Moja je pesma za tebe pevana. Primi se kod mene u službu i čuvaj moje ptice i ostani sa mnom koliko ti srce želi. No mi prvo reci šta je to –
Jedno celo, dva su dela. Oba plaču, jedno peva. Isto jesu, to će biti, jedno ima tajne niti. Jedno nikad neće doći, drugo mrzi svoje noći. Obadva su, to je tajna, jedno drugom želja trajna. I pre no misliš da znaš trik, žmuri, ljubi mene, čik!
I još se Sin Kraljev ne doseti odgovora, a devojka ga obgrli, poljubi i Sin zaboravi da je išta bio pitan. Provede s njom Sin tri godine, dok mu se jedna ptica ne obrati.
– Sine Kraljev, ja nad morima i gorama sveta ovog letim. Vesnik sam radosti i veselja, nosila sam maslinove grane kad kiše behu jake pa se napuniše oči Kćerine vodama, a tvoj brod lutaše svetom. Još ti imam reći ovo – Kći Kraljeva tužna jeste što treću godinu ne pratiš njene niti. No, ti, uveče, kad s devojkom legneš, oslušni šta to zemlju pod tobom trese. To se srce Kćeri bori s tugom. No ti lepo otkaži službu, pa uzmi konja što se iza kolibe svake noći krije.
I Sin Kraljev tako učini. Kad devojka zaspa, on teška srca ostavi postelje njene i pođe iza kolibe da nađe konja. A konj reče:
– Ala si mi okasnio, Sine Kraljev. Ratuje se dugo, jedan Grad se opseda, a ti s devojkom spavaš.
(Nastaviće se…)
Anamarija Milovanović
