Muško i žensko – stvori ih
Soba se okretala nada mnom i kiselina mi se skupljala u ustima. Pokušala sam da ležim, ali je treperavo svetlo pojačavalo bol u glavi i brže smenjivalo slike moje prošlosti. O, kako sam želela da ih ispovraćam iz sebe, da izbrišem svako sećanje, svaki lik u ogledalu. Odvukla sam se do prekidača, ali je i ugašeno svetlo treperilo dok sam se pljuskala vodom po licu i posmatrala svoj ružni odraz. Tako sam poslednji put rodila. Stojeći. Licem u lice sebi.
Nemojte misliti da sam neiskusna porodilja. Rođena sam u šumi, onoj istoj koju noćima sanjate i koja vam tako otkriva puteve kojima stižete do nje. Tamo je reka, sačinjena od moje plodove vode. Godinama su žene, moje majke i sestre, prolivale tu svoju vodu i krv, rađajući nas. A vi, privučeni mirisom naše utrobe, gazite po vilinskim, materinskim rekama. I zauvek ostajete zarobljeni. Jedini oblik vašeg kasnijeg postojanja je mogućnost da vas ponovo rodim, ako ste dovoljno dobri. Jer, sve lepo sam ja rodila. U drugom slučaju me možete oploditi. Perem ruke od vaših naraštaja.
– Sada si rodila sebe, Gertruda.
Taj glas je moj poslednji plod i moj prvi poraz. Ne priznajem da je on ja, iako to uporno tvrdi noćima u kojima me siluje, bledo zureći u mene. Plašim ga se, plašim se njegovog podsećanja na dane kada smo bili jedno. Ti dani ne postoje i ta smešna predstava muškarca nikada nije mogla da bude ja. Ko snosi odgovornost za njegovo rađanje?
– Ti, Lucija. Sećaš li se kada si bila deo mene i kada sam te posmatrao na balkonu?
Duh kao ja nikada nije bio deo. Prosto, oduvek sam bila ja cela, ja savršena. Ona sam koja nema detinjstvo, koja nema put razvitka. Rođena sam duge kose, krupnih usana i jedrih grudi. Njima sam vas dojila. Kao takva, šta ću vam na balkonu? Zar nije moja ikona kojoj ste oduzeli život jednaka kao i vaš san o šumi? U oba slučaja me imate samo delom, dok sanjate i gledate na gore.
– Ako ja nisam ti, kako znam tvoja imena? Kada si bila Nevena, pevao sam pesmu o tebi. Igrala si gola oko reka sa svojim sestrama. Plakala si jer su one imale lepše grudi.
Moj odraz u ogledalu ima nekoliko prikaza, što je moguće jer sam ja isto što i moje sestre. Naravno da ste o nama najviše pevali, to je bila jedina stvar koja vam je preostala nakon davljenja u našim vodama. Čak i onda kada ste nas uzimali i vodili u gradove, niste nas za sebe vezali nikakvom pupčanom vrpcom. Same smo vas odabrale, sama sam te odabrala, jer ja to mogu. Ja sam ona iz čijeg se izbora rađa svet.
– Opet lažeš, Sunčice. Čak i kada bih priznao da sve počiva na tvom izboru, kako bih onda opravdao svoju smrt tvojom rukom? Bila si besna što sam te ostavio.
Kada ste nas doveli u gradove, dobile smo nova imena. Novo ime u vašem svetu znači novi identitet. Takva igra identiteta nas je, naravno, naterala da se odvojimo. Ipak, same nismo bile slabije, jer smo znale svaku vašu manu. I dalje ste žudno jurili za nama vodeći nas svojim domovima. Kako ste samo bili glupi kada ste nas upoznavali sa prijateljima! Svi ste međusobno znali da ne umete da objasnite snagu i žeđ koju vam istovremeno dajemo. Onda je opet sledila neiscrpna inspiracija o našem liku, kosi, usnama, slikali ste nas na uzvišenim portretima, stvarali nas u drvetu i mermeru. I uvek ste jedno zaboravljali – mi smo te koje odlaze, uvek odlaze. Nekad drugome, a na kraju, uvek sebi, odnosno sestrama. I stvarno ne znam zašto i dalje započinjete igru sa nama kada vam konačna smrt od naše ruke uvek sledi.
– Obećao sam da ću doći. Zašto mi nisi verovala?
Moja pluća mogu da prodišu sav vazduh ovoga sveta, a moje srce da prepumpa svu krv. To je zato što imam dva srca. Takav teret ne može niko da podigne. Bila sam devojčica i još sam imala majku kada sam prvi put pala. Nije prišla da mi pomogne da ustanem, govorila je neprestano – koliko imaš srca, toliko i živiš. Uzalud sam plakala i molila je. Ništa. Onda sam se prodrala, u inat njoj, iako sam znala da se niko neće odazvati (jer takvo je pravilo šume) – Taaataaa! Taaataaa!
– Ne bismo nikad pali da se nisi saplela. Ali zbog mene nisi uspela da ustaneš.
Rodila sam dete svakom muškarcu. I svakog muškarca sam ja rodila. U sveukupnom krugu rađanja, najčudnije je što se ne sećam svog. Majka nikad nije pričala o tome, ponavljajući mi da imam dva srca i da ću toliko i živeti.
– Mene si rodila licem u lice. Zato si slabija.
Umorna sam od rađanja. Sve češće mi se soba vrti u krug, sve teže podnosim novi život. Vratila bih se da igram kolo sa sestrama. Imam baš lepe bokove i lepe grudi. Stomak mi je kao devojčin – ne vidi se pora novih života koje sam dala. I dalje mogu da im se vratim. A kada odigram kolo sa njima, rodila bih se ponovo. I sve bi bilo isto do onog pada, kada sam se prodrala u inat majci. Ako opet ne bih mogla da ustanem, zatražila bih da se iznova rodim. Da se rađam i da rađam sve dok ne ustanem. Ili dok se ne rodim sa jednim srcem, a drugo bude smešteno tamo gde treba.
– Zar tebi i dalje nije jasno zašto si mene rodila?
Jer, nije dobro da je čovek sam.
Anamarija Milovanović
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora nasjtrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
