Nakon ubedljivog i provokativnog romana Rekvijem za jedan dan, čija se radnja odigrava u jednom porodičnom stanu na Čuburi, Lidija Ćirić nastavlja prozno lutanje po ovom delu Beograda. Kako autorka, rođena Čuburka, svoj kraj veoma dobro poznaje, njeno lutanje nije nasumično.
I u novoj knjizi, koja broji 14 priča, jedan manifest i jednu pesmu, ona zna gde može naći ništa manje sočan i uzbudljiv materijal za svoju prozu nego što je to bio slučaj sa Rekvijemom. Međutim, dok je roman izrazito modernistički zamišljen, napisan mahom iz personalne pripovedačke situacije, dok je njegova naracija zgusnuta i prepuna reminiscencija, u pripovetkama se susrećemo sa naracijom sasvim bliskom stvarnosnoj prozi. Junaci sa Čubure, naime, redovno se oglašavaju u prvom licu, pričaju svoje ili tuđe priče (npr. Kilica je naratorka u priči Samo statiram, samo citiram), ili se lična ispovest kombinuje sa pričom o drugom junaku (Bugi Vugi, Foloveri, Bembanje). U priči Mrtvi ne znaju da su živi događaji su dati iz perspektive muškarca (Zorana Ćirića, koji je i njen koautor) i žene, Lidije. Tako je Lidija Ćirić, vešto i „maherski“, kako bi rekli njeni likovi, prošetala čitaoce ne samo kroz različite čuburske destinacije – od privatnih stanova, zgrada, preko poslovnih objekata, salona, ulica, sve do diskoteka, noćnih klubova itd – nego i kroz različite načine vođenja radnje, gde je takođe pokazala da je na svom terenu. Ne zaboravimo, radi se o prvoj pripovedačkoj i tek drugoj proznoj knjizi ove autorke!
Šta je, dakle, realističko, odnosno, „stvarnosnoprozno“ u knjizi Bez dragi moji? Pre svega, milje – neretuširan i neumiven, onakav kakav je dat u priči Perjani svet bez tebe, gde čitamo: „Uvek na ivici blagostanja i oskudice, bezbrižnosti i očaja, Čubura je živela svoj život iznova u svojoj raspojasanosti i detinjoj veselosti.“ Ne iznenađuje, otuda, što se čudaci u pričama ponašaju na način tipičan za područje koje ih je iznedrilo – oni su, dakle, sirovi, beskrupulozni, jezičavi i narodno „mudri“, ako nisu obrazovani, ali su i poštovaoci i sledbenici određenog kodeksa ponašanja (npr. Peca iz priče Samo statiram, samo citiram ponaša se zaštitnički prema svojoj poznanici od početka do kraja priče). „Nisi rastao na mojoj čuburskoj kaldrmi i nećeš me nikada ukapirati“, kaže jedna od junakinja u knjizi. Poreklo, dakle, i način života na Čuburi motivišu postupke junakinja i junaka ove proze – u priči Bugi Vugi Mila otkriva posebnu naklonost prema „tamnoputima“ jer je odrasla uz cigansku čergu, a Profesor Slavica u Foloverima dobija vaspitanje od žena sa Čubure:
„Slavica je noću slušala svoju majku i njenu stanodavku, našu mamu, kako preko radio stanice razgovaraju sa taksistima i kamiondžijama. Nikovi su im bili Srna i Puma, hahaha! Onaj ko kaže da je Cukermen izmislio fejsbuk – taj laže. Njih dve su dokaz da je takva vrsta ‘umrežene komunikacije’ postojala još sedamdesetih. One su preteča skajpa, četa i votsapa.“
Dok se Slavica i naratorka obučavaju i magijskim radnjama, što nije na odmet, kako nas uverava Ona Koja Govori, dotle je jezik njen i njenih junaka prepun sočnih, lascivnih, izraza, psovki, gotovo pantagruelovski smeo u svojoj ogoljenosti. Autorka zna da barata kolokvijalizmima, pa se tako u priči Sahrana glavna junakinja, Kili, sa žestokim momcima prepucava govorom beogradskog asfelta. Pored jezika i motivacije, ono što je takođe tipično za stvarnosnu prozu, jesu tipični junaci: Kilica u priči Rudar iznosi karakterizaciju svakog svog ljubavnika na osnovu njegove profesije: lekar, advokat, inženjer, nemaju isti stil u krevetu, njihove profesije ih duhovito definišu. S druge strane, najtipičniji likovi u knjizi Bez dragi moji, kao, uostalom, i u Rekvijemu, jesu čuburski muževi i žene, večito u napetom odnosu koji često prerasta u fizički obračun. Dok muževi, odnosno, očevi, iz lokalnih bircuza viču decu na ćevapeeee, majke, sve u panici, pišu čekove bez pokrića i svojim muževima kupuju flaše vinjaka da „preduhitre i umire na vreme njihove zle duhove“.
U pričama Lidije Ćirić srećemo „efekat stvarnog“, fenomen koji Rolan Bart vezuje za realističku poetiku. Ličnosti čija se imena ne menjaju, koji su tu da označe sebe i ispripovedaju svoj život, kao što su baba Kuvekalović, Sanja, jedna od junakinja romana Rekvijem za jedan dan, Mikaš Trubač, čuveni niški muzičar i otac Zorana Ćirića a konačno i sama Kilica, svevideća i sveprateća naratorka-autorka, uveravaju nas iznova u to koliko je sam život, ponekad, uzbudljiviji i neizvesniji nego literatura. Junacima koje bira Kilica ne treba mnogo da sa čuburskog asfelta zakorače u besmrtnost literature – oni su, baš takvi kakvi jesu, sa svojim predrasudama, strahovima, izopačenostima i strastima – minijaturne prozne tvorevine koje kao da jedva čekaju da se ispovedaju, da otvore dušu i sipaju svpja iskustva, te na taj način, kako to primećuje Igor Perišić, udare čitaoca posred glave!
No, vratimo se Kilici, toj kreatorki čuburskog mikrokosmosa, beskrupuloznoj junakinji i još beskrupuloznijoj naratorki. Kao samouverena i moderna žena, ona hoće da se prepozna u Manifestu Prave Beograđanke, da živi po pravilima koja sama propisuje, a kojima ju je, opet, život i slučaj komendijant naučio. Vulgarna i smela, ona otkriva svoje namere i strategije zavođenja, a s druge strane, vešto manipuliše čitalačkom pažnjom zavodeći i nas: Kad vam Kili kaže, jedna je od njenih omiljenih uzrečica. Tehnikama neposrednosti, potpunog otvaranja i uvlačenja sagovornika u svoju priču, ona postiže iznenađujuće prisan kontakt sa čitalištem. Kao zalog, daje sebe, svoju neizveštačenost, svoju duhovitost, svoju britkost u odabiru reči, svoju intuiciju, svoju, rekla bih, sirovu snagu. Naročito se ta snaga ispoljava u duhovitim poentiranjima: svaki kraj kao da otvara novi problem, te bi se neka nova, mikrostorija, mogla roditi iz tako uzbudljivog svršetka: „I dok sam butala ove šušpe, i razmišljala kako da izmislim ceo splet događaja za moje omnibus remek-delce, zapalila mi se šerpa sa dinstanim lukom, mesom i pirinčem; visim na trećem spratu i čujem sirene, a ne mogu da otrčim do kupatila ni karmin da turim,“ žali se Kilica u okvirnoj priči Bembanja.
Međutim, jedna se priča izdvaja iz korpusa stvarnosne proze, po svom modernističkom konceptu, višeglasju i disharmoniji, koja bi se mogla tumačiti na različite načine. Bez „dragi moji“ je, kao što čitamo u prvoj rečenici, hor raštimovanih glasova. Ova kakofonija, koja izbija iz glavne junakinje, predstavlja zapravo sve predrasude, projekcije u druge ličnosti, žudnje strahove… Naizmenično se oglašavajući, predstavnici hora predstavljaju, šire posmatrano, iskušenja sa kojima se moderni čovek susreće, odnosno, sva ona lica koja poseduje, sve maske koje nosi. Negde na granici između ove univerzalnosti i uzbudljive storije o podeljenoj ličnosti (poput filma Split M. Najt Šjamalana), čita se i tumači navedena priča. Ko, dakle, govori u njoj? Ko kontroliše glasove, odnosno diriguje? Sve su ovo pitanja koja bi se mogla postaviti u vezi sa navedenom pripovetkom. I konačno, tu je i odgovor naratorke, koji nas, opet, navodi na razmišljanje: „Makar na trenutak nisam bila sama, ako kapirate šta hoću da kažem.“
Kada bismo knjigu Bez dragi moji nazvali hronikom čuburskog ili čak beogradskog, urbanog života, ne bismo pogrešili, ali ne bismo bili ni sasvim precizni. S druge strane, ako bismo u njoj videli žensko pismo, ženske priče, rizikovali bismo da se strovalimo u bezdan određenja istoga, i njegovog dovođenja u vezu sa pročitanim. Neopterećena rodnim čitanjima, premda najviše piše o ženama, Lidija Ćirić se ne opire takvom tumačenju, ali ono, opet, nije dovoljno da odredi njenu prozu. U isti mah rabeći najbolje odlike realističke poetike i (post)moderne proze (dakako ne na nivou jedne priče), Lidija Ćirić se najnovijom knjigom legitimiše kao Prava Beograđanka: kao, dakle, ona čiji je rodni grad nepresušni izvor inspiracija, ali i kao žena, i zato priča po modelu usmenog kazivanja, kao da vam pri nekom susretu prepričava nešto što je upravo saznala: neki skandal ili sočan trač, ili Vam intimno poverava ono što joj se upravo desilo. Ta urbana proza, koja, budući samosvesna, sebe vidi kao negaciju licemerja i patetike (s obzirom na naslov), kao subverzivnu u odnosu na tabue i (malo)građanski moral, koja svojom provokativnošću računa na komercijalni, tržišni efekat, a s druge strane, odaje i duboku zapitanost pisca nad problemima savremenog društva, pravo je osveženje u našem književnom životu.
Dragana V. TODORESKOV
