Reči su Svetog apostola Pavla da ako Hristos nije vaskrsao, uzalud nam je sva vera i propovedanje. Ali preduslov vaskrsenja našeg i Hristovog dolazak je u svet GNIH, začetog na današnji dan pre tačno 2017 godina, od Duha Svetog i Marije Djeve.
Pre dolaska Hristovog imali smo i Mojsija, i zakon, i proroke, pa se nameće pitanje zašto je Sin Božji morao doći i postati jedan od nas? Zato što je, po neprolaznim rečima svetih otaca, upravo On jedino novo pod Suncem.
Šta je bio čovek do Hristovog dolaska? Običan rob – stihija, beslovesnih, demonskih, kosmičkih sila, kojima je mati smrt.
Zvezdoznanci, mudraci koji su im služili, doneli su novorođenom mladencu darove u znak zahvalnosti, jer su oni najbolje znali kakvo je teško breme skinuo sa čoveka.
To jedino novo koje nam je Hristos doneo, sloboda je, i ljubav, neprirodna, odnosno posve natprirodna pojava. Jer, prirodno je spavati, a ne bdeti nad bolesnikom, prirodno je boriti se za opstanak, a ne položiti život za bližnjega svoga.
I još nečega nas je Hristos oslobodio. Oslobodio nas je ŠTAPA, štapa kojim je farisej izmerio i sebe i carinika, u jevanđelju koje se čita u vreme posta, a na kraju kojeg piše da opravdan izađe onaj koji se uzdao u ljubav i milost Božju, a ne u štap, tvorevinu ljudskih ruku.
O kakvom štapu je ovde reč? To je isti onaj štap koji su trgovci odvajkada koristili, nazivajući ga različitim imenima: lakat, aršin, metar, stari Grci – “kanon”, i koji je uvek bio precizno omeđen, a njime se uglavnom merila tkanina. Nakon Hristovog dolaska, štap, uz povremeni dodatak ŠARGAREPE, sačuvani su ne za ljude, već za dresuru životinja.
Međutim, još i danas postoje neki, čak i među onima koji sebe nazivaju pravoslavnima, koji se štapu klanjaju kao nekada Izrailjci zlatnom teletu. Zbog čega? Jer je to neuporedivo lakše nego uzdati se u drugoga, u njegovu ljubav, milost, razumevanje i saosećanje. Kod egzaktnih stvari nema vere. I zaista, ti idolopoklonici i latentni ateisti tačno znaju šta im pripada na osnovu onoga što su izmerili svojim štapom, zaboravljajući pritom da kakvom merom meriš, takvom će ti se i meriti, kao i da atribut Sudije pripada jedino Bogu, Koji njima u ovom slučaju i nije potreban, jer su atribut sudije pripisali sami sebi.
Iz Svetog Pisma znamo da će ohladneti ljubav mnogih. I ohladnela je. A kada nema ljubavi, nestaje i vera. Ali, dok god postoji nada, i dok je nosi u srcu, čovek ima pravo da ga nazivaju Hrišćaninom.
Danas mogu svima da poželim da nam Gospod podari nade da ćemo se naći ne sa onima koji, poput fariseja, sve mere štapom kojim će im se i meriti, već u društvu carinika koji se uzdaju u neizrecivu milost, nedokučivu pravdu i nesaznajnu ljubav Božju, jedinog Srcevidca. Neka tako bude.
sveštenik Boban Milovanović
