„Jer, šta je lakše, reći: Opraštaju ti se gresi,
ili reći: Ustani i hodaj?“ Mt, 9,5; Mk, 2,9
Na otuđenje kao jedan od ključnih egzistencijalnih problema savremenog čoveka i čovečanstva, ukazivali su mnogi mislioci XIX i XX veka, pretežno leve orijentacije, marksisti, egzistencijalisti (Žan Pol Sartr), književnici, pa i filmski stvaraoci (Moderna vremena Čarlija Čaplina) i zalagali se za, u većoj ili manjoj meri, utopistična rešenja. Njihov utopizam zasnivao se na zanemarivanju činjenice da je jedina neutopistična komuna (grčki kinonia) ostvarena u istoriji, Jerusalimska Crkva, odnosno ranohrišćanska zajednica, počivala na uverenju da su svi ljudi braća i utemeljena u nesebičnoj ljubavi. Principe funkcionisanja komune nalazimo u Delima Apostolskim, 4, 32 i 35:“…nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bješe zajedničko“, te „…davaše se svakome prema potrebi koju je imao“. Takva vrsta zajedništva postoji i danas, ali u manjim zajednicama kakve su porodica ili manastir.
Sam Hristos je komunu definisao rečima: Gde su dvoje sabrani u moje ime, (u ime ljubavi, što je i naše ime), ja sam među njima. Kako je moguće reći „u naše ime“? Knjiga Postanja nam svedoči da je čovek sazdan po slici Božijoj, što znači da je prizvan da ostvaruje ljubav, slobodno, u zajednici sa drugim. Stoga je problem otuđenja istovremeno i problem gubitka identiteta čiju suštinu najtačnije iskazuje grčka reč (h)amartia (greh), promašaj, odnosno promašeni način postojanja. To je razlog zašto Isus svoju bogočovečansku misiju ljubavi, ovde isceljenje uzetoga, počinje rečima „opraštaju ti se gresi“, jer potpuno isceljenje zahteva i povratak izvornom identitetu ličnosti, a to je ljubav, zajednička i Bogu i čoveku.
Svakako da te reči izazivaju burnu reakciju starozavetnih poklonika zakona, književnika i fariseja, jer neuporedivo je lakše trgovačkoj svesti služenje zakonu nego bližnjem. Idolopokloničko služenje zakonu je kalkulantsko, individualističko, egoistično i nadasve ateistično. Zakonopoklonik sam sudi i sebi i drugima, pa mu ni Bog nije potreban, štaviše suvišan je, naročito Bog ljubavi. Zbog toga i pitanje „šta je lakše, reći, opraštaju ti se gresi ili ustani i hodaj“ ostaje bez odgovora. Prvi deo pitanja se još i da razmatrati u svetlu zakona, ali ljubav istom ne podleže. Ljubav je, kao izvor svega postojećeg, iznad svega postojećeg.
Ona je Samo Postojanje.
Sveštenik Boban Milovanović
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora, najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
