I Isus učaše po sinagogama njihovim propovedajući jevanđelje o Carstvu. (Mt, 9,35)
Dakle, na mestima na kojima su se izučavali Zakon i proroci koje je Izrael već poznavao. Ali to nije bilo dovoljno.
Kada su Isusu pristupili slepci, imali su nade da ih Isus može isceliti i vere da je to u njegovoj moći. Ipak, ne možemo reći da su u punom smislu bili ličnosti. Nešto im je nedostajalo. Odgovor na to pitanje krije se u razlogu zbog kojeg ih je Isus iscelio. A samo je jedan razlog za to: zove se ljubav. Varaju se oni koji misle da je Isus morao isceljivati i da je trebalo da isceljuje zbog svoje misije, a ona je Ljubav. Isus je želeo da pomaže ljudima. Nije bio rob svoje misije. Zar postoji ljubav bez slobode? I zar apostol Pavle u svojoj Himni Ljubavi ne kaže da ljubav ne traži svoje? A da je to zaista tako, potvrđuje i sam Isus govoreći isceljenima da gledaju da niko ne sazna. Međutim, desila se jedna promena: osim fizičkog, slepci su progledali i jedinim izvorno hrišćanskim čulom vida i ljubavi, odnosno srcem. I na taj način su postali ljudi, sa velikim početnim slovom, ličnosti i svedoci ljubavi. Jer im zakon beše dat ne da bi postali ljudi, već da ne bi bili neljudi. To je razlog što su pojavu zakona pratila mesijanska očekivanja, odnosno iščekivanje konačnog rešenja problema čoveka.
Nije Isus otvorio oči i srca jedino slepima. Iscelio je Isus i čoveka pod vlašću demona. Šta uopšte znači biti pod vlašću demona? Svoj roman „Zli dusi“ Dostojevski završava samoubistvom jednog od glavnih junaka, a za moto svog romana uzima biblijsku priču o opsednutom krdu svinja, koje izlaz traži u skoku sa litice. Vlast demona je očaj, neostvarena maštanja, mržnja prema svetu oko sebe i u samom sebi, otuđenost, samoća, samoizolacija, beznađe, melanholija, beskrajna tuga i, konačno, samodestrukcija. Poznati ruski slikar Mihail Vrubelj naslikao je 1890. godine sliku koju je nazvao „Demon koji sedi“. Lep i razvijen mladić sedi u simboličkom vrtu u kojem se odmara (ili bar pokušava) posle strasnog puta, razapet između bića i nebića. Tužan i pun gorčine, vodi izgubljeni rat između moći i nemoći, volje i bezvoljnosti. Čitava slika je prožeta haotičnom tugom, gorčinom neostvarenih maštanja i gubitkom radosti postojanja. Užas mučenja u oku, neznanja, izgubljenosti, beznađa i straha.
Dakle, šta znači isceliti nekoga ko je pod vlašću demona? To znači vratiti mu veru u ljude, nadu u život i ljubav, vratiti ga onima koji ga vole, porodici, deci, roditeljima, braći i sestrama, prijateljima, ljudima, svetu u kome je on akter i stvaralac, otvoriti mu srce i naučiti ga da voli. Jer nema mistike i duhovnosti u Hrišćanstvu izvan ljubavi. Duhovnost u hrišćanstvu se meri odnosima, ljubavlju, prijateljstvom, davanjem. Duhovan si onoliko koliko znaš da voliš i koliko se predaješ toj ljubavi. I pritom ne moraš brinuti šta će biti sa tobom, jer o tome brinu oni koji te vole. Jedino se ljubav umnožava davanjem.
To je Carstvo o kojem je Isus propovedao u sinagogama. To je blagodatni ideal našeg postojanja, jer gde su dvoje sabrani u ime ljubavi, tamo je i Isus. Stoga neka bi Isus otvorio i naša srca da doživimo ono za šta smo stvoreni, a to je svakako ljubav. Večna i Savršena.
Demon koji sedi, Mihail Vrubelj, 1890
Sveštenik Boban Milovanović
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
