Kopao sam metro u Parizu, od Šatlea do Etoala, sedam dana bez ijedne ribice na vidiku, a cvrkućem francuski ko zvonce na bicikli.
U Minhenu mi se zalomilo da, baš pred Mondijal, kopam metro od Zapadnog Groblja do Olimpija Ajnkauf Centra. Prava relacija za stranog šljakera. Tolko se pretovariš od kupovine u tom olimpijskom hipermarketu da lako možeš da pandrkneš i ispustiš tovar na drugom kraju grada, gde počinju moje bavarske šine.
U Bombaju nisam kopao ništa, mada je bio smrdljak od grada i svuda je zaudaralo na začepljenu kanalizaciju. Samo sam živeo kao soler, iza „Tadž Mahal“ hotela, u sobi za golubove. Malo niže se nalazio bioskop u kojem se 365 dana godišnje prikazivao „Gandi“, i tako iz godine u godinu, a publike nije uopšte manjkalo. Uverio sam se, rikšom su me dovozili do bioskopa, malo sam mu ga dao, morao sam, da ne pomisle da sam od onih zalupojki što zapucaju iz Evrope pa sve nešto meditiraju dok ne skapošu od gladi prodajući Budine figurice na zasranim trotoarima gde su tovarne mule jedini posetioci.
Inače, tamo u bioskop dolaze sa vespama, kompletne porodice, žene su im debeljanke, al su im deca slamčice sa zubima, i bez obzira na prašnjavu boju kože, lobanje im se provide i kao da su napravljene od jedne kosti. Tamo se usred filma prave pauze, da gledaoci mogu da jedu sladoled. Ja sam za to vreme odlazio da kupim „King Fišer“, njihovo pivo, u staklenim dvolitarskim flašama. To bombajsko pivo je nikakvo ali jeftino, ne znam od kakva lajna ga prave; ako nije olađeno, ono što podseća na pivo brzo se slegne i ispari. Al imaju caku za njega. Prže indijski orah, pa ga uvaljaju u čili, i kad to hasneš – začas iscevčiš i po nekoliko onih flaša što podsećaju na izdužene tegle za turšiju.
Kad se poklopili trenuci, skoknuo sam na Gou, da pazarim nakit, tekstil, i nešto za ispod tekstila. Nešto što se zove na Ž.
Malo pre toga, u Bombaju ti upoznam jednu Grkinju, Fani se zvala, ona je tu došla sa momkom, Kanađaninom, koji je bio navučen na heroin. U stvari, bili došli da se sakriju jer su u Atini opljačkali apoteku, a u Grčkoj zajebani zakoni za takve prestupe, tako da su šturnuli odande da ne mardeljaju.
E, kad sam se vratio, fino ispazaren ko Novopazarac, zateknem ih u hotelu u kojem sam im pomogo da se smeste. Ova Fani već počela da paniči pošto joj heroin totalno razboleo momka. Samo sedi go u sobi i grebe po vratima, morala da ih zaključava, a ovaj prešo da grebe zidove. Proverim, ima pasoš, uredan, kanadski, i onda ga lepo spakujem u njihovu ambasadu, osoblje vidi o čemu se radi, a neće da prave buku što im zemljak krizira u pizdince, te ti lepo pozovu njegovog matorog, ovaj hteo da primi i takvog sina nazad, i oni pošalju dileju kući.
Čim se stvar raščistila, priheftam Grkinju na gajbu, napušimo se, pa se kresnemo, pa nastavimo da se napušavamo, pa negde odlebdimo, kao u provod, idemo da nađemo taj antikari restoran, u koji svi upućeni turisti svraćaju, jer tamo imaju neku beta-masnu hranu što se lepi na smolu iznutra. To sve Fani istrkeljisala dok sam je ponovo navlačio na mungosa; kao, cela grčka kolonija zna za to mesto. Ne sećam se da l’ smo pronašli tu hranu, ili smo batalili da tražimo restoran i počeli da se valjamo po prvoj poprečnoj ulici, kako bi nas ekipa iz grčke kolonije lakše našla i odvela u tu krčmu za hemijsko čišćenje. Jedino se sećam kako me gadno preseklo kroz obe sise kad sam napipao da mi ga nema begidž pod miškom. A u njemu mi dva pasoša, dve oupen-tikets, pet hiljada markica i još neke sitnice, papirčići, talismančići. Dobro, imao sam u potu smešteno još pet hiljada i nisam se brinuo tolko pošto i nešto od Ž bilo tamo.
I tako ti ostavim Fani ispred nekog bazara, da joj gužva i džavkanje leče nervozu, jer i njen pasoš bio kod mene i sad nije znala gde će pre da mardelja. Naravno, više joj se sviđalo da to uradi među svojima, u Grčkoj, tamo može da bude i princeza. S druge strane, stigla je da mi ispriča kako niko iz grčke kolonije nije noćivao u nekoj indijskoj bajbokani, a to nešto znači… Ovde te verovatno splječkaju od tovarenja, ne smeš da ispuštaš rešetke iz ruku, jer te obrađuju sa obe strane, robijaši se utale sa stražarima na verskoj osnovi i nemaš popust na PMS.
I tako ti ja odlazim u neko doba na doručak u moj golubarnik, u najgoru ulicu u Bombaju, nikada nisam ni poželeo da saznam kako se zove, i pitam dežurnog momka, a engleski mi još napušen od prošle noći: „Jesam ja nešto možda zaboravio ovde?“. A ovaj se pristojno iskezi i kaže: „Da, zaboravili ste.“ Opa, i to je već nešto, mislim se, a onda ga, najkulerskijim mogućim glasom, pitam: „Hoćete li da mi vratite to što sam zaboravio?“. Gledamo se jednu malecku večnost, nisam ni stigao da pomislim na cenkanje, ili neko diplomatsko vađenje – kad mi dežurni batica, koji je po potrebi radio i kao sekica, reče: „Naravno da ćemo da vam vratimo“. „Drago mi je“, kažem ja, a knedla mi stegla grkljan i stojim ležerno, bez ijednog pokreta. Dobro mi došlo što sam bio produženo ustondiran. Učinilo mi se ko da me dežurni nešto pažljivije zagleđuje, onda je odmahnuo glavom i otišao negde pozadi, iza pulta, iza pregrade, iza paravana. Mogao je da se ne vrati nikad, ali ja ne bih promenio pozu, tolko sam se uživeo u situaciju. A i nisam imao šta drugo da radim.
Brzo se vratio, sa mojim begidžom u rukama. Dao mi ga je kao da mi daje zelenu snagu. U Bombaju nema neizrađenih momaka. Klimnem glavom u znak zahvalnosti, želeći da se bez reči oprostim od njega, jer mi se žurilo da proverim šta je ostalo unutra, a nisam hteo to da uradim pred njim.
Tek kada sam skrenuo u drugu ulicu, i stao u zgodnu ćošku da mogu da vidim svakog ko mi prilazi ili me gleda iz nepristojne blizine, otvorio sam moj begidž. A tamo oba pasoša, i oupen-tikets, i markice, i ostalo. Stvarno sam osetio zelenu snagu. Oduvala mi je dop iz žila i mogo sam da nastavim da se punim.
Ispratio sam Grkinju na aerodrom, njenog tatu nisam morao da kontaktiram, tolko je bila raspuknuta od radosti što je opet imala pasoš da je odlučila da se oduži domovini. A ni ja je nisam zadržavao, niti pozvao da mi se pridruži.
Na bombajskom aerodromu sreo sam Ž-ljude. Kad ste u tome lako se međusobno osetite. Jedan od njih, Nizozemac s konjskim repom do lopatica, ispričao mi interesantan metod za unos-iznos. Ti likovi su kuvanjem kilo heroina spustili na sto grama i onda ga četkom premazali na ram neke slike. Koji leteći prizor: tri momka cupkaju na terminalu, svako sa slikom pod miškom. A slike umetničke, orijentalni impresionizam, nije bitno kolko je avangardno, samo da je slika što veća. Da može na njen ram više da stane. Manje je veće, ali veće je još veće. Čitali smo iste knjige, iako nismo bežali iz iste škole.
Onda sam otišao u Roksal, pogranično mesto na Gangu, a odatle parobrodom do Nepala. Ne znam kako izgleda takva vožnja kad se nađeš na Misisipiju, ali ni Gang nije zezanje od veličine, iako me uopšte nije podsetio na Dunav, ili ja tad Dunava nisam ni mogo da se setim. Nije ni važno šta na šta liči, važno je da je i taj parobrod za Nepal imao poveći točak, ko da si postavio vodenicu tik uz neboderski silos za brašno.
Kad sam stigo u Katmandu, malo sam pronjuškao Dabl Skver, tek da se još malo ispazarim, a onda sam se zaputio beskrajnim stepenicama u hram „Pašu Patinat“. Tamo evropski frikovi odlaze da se šišaju i da sa vrha gledaju pun mesec. A ja sam otišo da kupim nepalske zvončiće, da me upozore kad zaboravim moj begidž.
Dok se penješ uz stepenice, svuda su Budini kipovi, i isklesane žene sa urokljivim očima, i majmunčići koji kidišu na tebe i kradu torbice. Nosio sam ambrelu da se branim od njih. Tu sam i saznao zašto to mesto zovu „Hram majmuna“. Ali kad sam se popeo gore, bila je gomila kerova, oni su bili čuvari hrama. Mnogo jaka slika, lako ti otvara fajl, pa sam odlučio da se sklonim u Pokari, fino mestašce ispod Anapurne. Tamo možeš da iznajmiš gondolu, da se vozikaš po planinskom jezeru. Gajbe u Pokari su bile… viseće, ko i sve ostalo. Nemaš tepih, imaš blato, a iznad su nekakve posude za tuširanje, liče na kantice za zalivanje. Kad se dogovoriš, puste ti vodu kroz tu kanticu, da se zaplakneš. Ako si uopšte u stanju da primetiš vodu koja kaplje.
Tamo sam Tibetancima prodao cipele, zlatan lanac, tanak, od četrnaest karata, pa plastični šator, i još neke džidža-midže – moraš tako kad si soler a nameračio si se da uradiš sebi produženi boravak u Nepalu. Jer, tamo imaš šta da pazariš, razumeš? Imaš čime da se zanimaš i da ti bude lepo ko nikad pre, ni posle. Još sam kupio dva papagaja, are sa velikim njorkama, iscepali mi kavez od bambusa koji sam nekako nabavio specijalno za njih, da se ne gužvaju, da im krila ne atrofiraju. Uredno sam ih vakcinisao, hteo sam da ih vodim sa sobom kući. Rekli mi da im dajem čili da čaparapaju. Kao, to im prija organizmu, i utiče da bolje pričaju. Al ispao zajeb, ženka umrla od tolko ljuto, a posle i mužjak riknuo zbog nje.
A bili još živi kad jednom padala kiša. To izgleda vrlo nepalski, kad tamo pada kiša. Ne možeš da se voziš, klizišta šetaju, mostovi pucaju, a ja dva papagaja nosim sa sobom, dok mi se Indijci nude da me na ramena prenesu preko vode.
Kako su kiše zaredile, dosadilo mi to gacanje po vodi do grla, i kad sam potrošio sve što sam ispazario, odlučim da se vratim. Na stanici sam primetio da policajci nemaju palice nego bambusove štapove koji im služe da što više ljudi uguraju u autobus, tako da sam se popeo na krov, da mogu da dišem. E, sad, autobus nije imao osvetljenje, nego je vozač upalio bateriju i dao gas. Ja sam imao kod sebe jednu kinesku lampu, zgodna za nošenje al crkla na trećoj krivini. Tu ti se ja utronjam, uvatilo me, i samo gledam gde ću da se smandrljam i na šta da se dočekam. Čak mi kondukter dao rum, da popijem da se smirim. Ali tek kad smo stigli na cim-cim u Katmandu, stvarno sam se smirio. Odmah sam otišo u Frik Siti da se ispazarim i povratim u formu.
Tamo sam ostao još nekoliko dana, bez kinte, pušim biri i družim se s kravama. Kad mi sav pazar otišo kroz žile u glavu, a odatle izašo napolje, negde visoko iznad mene, krenuo sam u šaranje. Šeme se zavrte same od sebe, ako si spreman za given-tejk, razumeš? Nemam pare a svi me voze.
Tri dana avion nije mogo da mi probije oblake, a kad je konačno uzleteo kako treba, slučajno se spustio u Daku, u Bangladeš. Koja to zemlja, trećina pod vodom, sav pirinač umro. Tamo sam gledao fudbalsku utakmicu, imaju reflektore i mnogo fanovaca, pa kad njihovi pobede oni nose igračima kopačke, dresove, igraju po ulicama. A strogo muslimanski običaji, nema ništa od Ž, i ja ti što pre otperjam u Dubai. Išo sam tamo da kupim burbone, pa da ih posle prodam u nekom kafiću, u Atini, kako bih imao para da se odatle vratim kući. Takav mi dogovor uradili neki društveni ljudi.
Kad sam „Bangladeš Ervejzom“ stigao u Dubai, prvo što sam primetio na aerodromu, sve radnje su bile otvorene, dekoltirane na izvolte, zlato, parfemi, džidža-midže s originalnom markom, luksuzni suveniri. Ali ne smeš da čičkaš ništa, odma’ seckaju ruke. Čim sam se smestio u hotel za jednu noć, bacio sam se u kruženje i video da im je trava ko po žici da se šetaš, a održavaju im je Indijci i Pakistanci.
Iz nekog razloga, ne sećam ga se više, gazda hotela je pozvao mene i moje dve drugarice, misionarke iz Kopenhagena, na čaj kod njega kući. Tamo nas upoznao sa svojom ženom, onako zvanično. Sve regularno, ljubazno na komandu, ništa posebno, mada sam čaj osetio dole. Unutra kod njega je bilo da se smrzneš, samo erkondišni i televizori, gledamo neki poluboks-polurvanje, njihovo nacionalno nadmetanje, a napolju monsunskih četrdeset stepeni isisava svaku senku od vazduha. Bilo mi malo teško jer u Indiji nigde nije bilo erkondišna, pa sam se preko kože sviko na vrućinu, dok je ovde sve bilo bogato i klimatizovano, ko u vakuum da si me ubacio.
Uzeo sam ona moja dva burbona, plus jedan „Smirnof“, odnekud je preteko, bio sam društven i imao je ko da me časti na tom putu. A onda sam malokalibarskim avionom kompanije „Bimon“, najjeftinije u tom delu sveta, doleteo u Atinu. Uredno sam pronašao opisani kafić i uredno prodao burbone, jedino što su mi platili manje od dogovorenog. Tako da sam imao pare samo za voz do Soluna. Računao sam unapred na kvarnu računicu, pa sam „Smirnof“ sačuvao za sebe, bar sam mogo da se relaksiram.
Tako izrekreiran, stopirao sam vrlo uspešno. Neki Nemci me kombijem povezli do Bitolja, tamo su imali neki poso. Zbog njihovog posla, pretpostavljam, nismo mogli da se nešto duže družimo, pa su mi kupili kartu do Skoplja. Tamo me čekala neka dalja familija, al se ispostavilo da sam ja bio još dalji od njih i nisu me dugo hteli. Dva puta sam se okupao i zapalio lagano za Nišvil, žutim „Jugtransovim“ busom.
Nisam se nikom javljao, tako da me ni moja devojka nije dočekala. Nisam hteo da je deranžiram, kad sam polazio na put radila je po smenu i po u jednom pandurskom kafiću. Nadzirala ih je i za mene. Moj Kliker, tako sam je zvao. Mnogo pametna devojka, došla čak iz Bora u Nišvil da bi studirala ekonomiju, i to je primili kao redovnog. Tek posle, kad smo se zavoleli, počela da plaća polaganje ispita jer dugo nije izašla ni na jedan. Kliker. Mlađa od mene petnaest godina, a kad izmeriš u vremenu, barem tries godina mudrija od mene.
Dok sam se javljao ljudima na putu od Glavne autobuske stanice do Jambo Daka, neko mi reče da je sad prešla da radi u parfimeriji, preko puta ćevabdžinice „Martin i Marta“. Kad sam banuo kod nje, pogledala me ko carinik. Rekla mi je da me namirisala još od Vardarske i odmah je počela da me kvasi raznim parfemima, divče iz flašica i originali sa testera što gazda radnje dobijao za reprezentaciju. Tek kad su se pomešani mirisi malo slegli i izvetreli, zagrlila me, a ja sam iskoristio taj zahvat da joj poljubim vrat i gricnem uvce. Nikad se ranije nismo tolko dugo razdvajali.
Onda je namignula koleginici, i odvela me u pomoćnu prostoriju koja se završavala klonjom. Pošto ništa nisam doneo od onog što sam ispazario u dalekom i vrlom svetu – jer sam hteo da joj se vratim, ona je smotala džokavac od dežurne „burlanke“, i dok smo ga slatko izmljackali ispričala mi je kako joj je u radnju došao neki garson-geak sa odvojenim komadom za preparirano karanje. I kako joj je sve sam birao i kupovao po dva komada, i parfeme, i kreme, i losione, i mleka za čišćenje. A usput je vata za dupe i prigrljuje je, dok drugom rukom pokazuje koji artikal oće. E, kad trebalo da plati, odjednom mu sine da joj nisu uzeli kupku. I on ode do odeljka gde su kupke, i kaže, daj mi ovu, pa je otvori, pomiriše šumno ko da će da roni bez maske, i onda tutne pratilji pod nos. Ova frajla samo se smeška, kao, malo joj neprijatno i slične izmotacije. A tip stavlja kupku na pult, sa ostalim stvarima, i vadi novčanik uz komentar: „Ma šta ima da te pitam. Ko te jebe, taj ti bira kupku“. Pre nego što su izašli iz radnje, dok se pridržavao za pratiljino dupe, obratio se Klikeru i koleginici, i onako sav razbudžen im poručio da ako im nešto zatreba vezano za MUP – samo neka ga tamo potraže.
Ime mu je smesta zaboravila, takav je moj Kliker, al kad mi ga je opisala, setio sam se o kome se radi. Setio bi se i on mene, samo što nije imao ko da me opiše na Prijemnom.
Zoran Ćirić
