Bilo je hladno. Zubato sunce još nije imalo snage da se izbori sa dugom zimom, pa joj se hladnoća uvlačila u kosti; šetala je po prostranom, ali praznom, dečjem igralištu i disala punim plućima.
Tako se najbolje odmarala od gužve, galame i svađa u bolnici u kojoj je radila kao medicinska sestra. Hladnoću je potisnula u sebe, baš kao plač i krv. Duga crna kosa joj je lepršala na vetru dok se ljuljala u dečjim ljuljaškama i penjala po raznim dodacima namenjenih u tu svrhu. Prisećala se svog detinjstva. Osvrtala se da li je neko gleda. Poneki pas lutalica digne glavu, pogleda je, i nastavi dalje.
Trgla se.
Ispred sebe je videla mladića sa kratkom crnom kosom. Bio je neobično lep, sa nasmejanim crnim očima i veselim licem. Ćutao je i, ne trepćući, gledao u njenom pravcu. Rukom ju je dozivao da mu priđe. Htela je da mu priđe. Kako je ona prilazila, tako se on udaljavao od nje. Nogama nije išao, one su mirovale, činilo joj se da klizi po igralištu. Razdaljina između njih uvek je bivala ista.
Kako se pojavio tako je i nestao.
Iščileo je.
* * *
Te noći oka nije sklopila. Bože, kako je lep!!! Kako da mu priđe? Kako da mu pruži ruku kad joj on stalno izmiče? Plašila se da će ga, ako zaspi, njeni košmarni snovi oterati. Imala je užasne snove. Kolege su joj govorili da je to normalno za početnika u ovom poslu; kad se navikne – biće joj lakše. Navika je stvar otupelosti mozga na spoljne nadražaje.
Ustala je i šetala po sobi.
Tu je on negde. Tu je! Gleda je! Gleda je, sigurno!
„Bože, kako je lep!!!“ – izgovorila je glasno.
* * *
Izašla je napolje pre četiri ujutro. Nije se ni umila, ni očešćljala, ni našminkala… Potrčala je prema dečjem igralištu. Bio je tu. Nešto je skupljao sa zemlje. Ispravio se lagano i okrenuo se prema njoj, sa onim istim blaženim osmehom na licu. U ruci je držao kupine. Na mestu gde se nalazio bilo je blato, bez ijedne travke, a on je baš tu nabrao punu šaku kupina. Opet je pokušala da mu priđe. Opet je klizio unazad tako da nije mogla da ga dohvati. Iz šake su mu ispadale kupine. Sve ih je prosuo.
Opet je iščileo.
Sagla se. Očistila je nekoliko kupina od blata i pojela ih. Bile su sočne i slatke. Sa dlanova joj je cureo sok od kupina, kao krv, ali ona nije htela da ih obriše. Neka kaplje, to je njegova krv… to je njegovo… Zaplakala je od sreće. Bar nešto od njega kad već njega nema. Da li će doći opet? Hoće. Znala je da hoće. Bože, kako je bio lep!!!
Stegla je šaku sa kupinama. Kao da je svoje srce držala u ruci. Neka! Neka kaplje, neka curi!
Suze, znoj, kiša, kupine… Sve se pomešalo u jutarnjoj sumaglici.
Samo glas nije mogla da pusti, a tako bi rado kriknula…
* * *
Kolege na poslu su videli da se sa njom nešto čudno dešava. Došli su do zaključka da je bila iscrpljena od previše posla, nema još ni pune dve godine kako radi kod njih; sav taj užas kroz koji je prošla ostavio je trag na nju. Imali su razumevanja za nju, dali su joj nedelju dana slobodno.
Gubila je apetit, jela je sve manje. Kopnela je tiho. Ali morala je da sačuva snagu, živela je za njega, ma gde bio. Snagom volje, pojela je tanjir supe i nešto suve hrane, i otišla na igralište. Sada je na igralištu bilo dece. Ne mnogo, ali bilo ih je. Igrali su fudbal, košarku, vozili su bicikl, penjali su se, ljuljali se, skakali…
On je bio tamo i čekao je. Deca su prolazila kroz njega, kao da ga nisu primetili. On je u ruci držao venac od šarenog cveća. To je sigurno za nju. Zadrhtala je.
Zamolila je jednu devojčicu „da joj donese venac od onog čike tamo“. Devojčica je gledala u pokazanom pravcu, ali ništa nije videla. Tamo nije bilo nikakvog čike. Samo je jedan mališan pao sa bicikla i plakao.
Lepi stranac je bacio venac prema njoj, kao brodolimniku pojas za spasavanje; ona ga je je uhvatila u vazduhu. Nijednu vrstu cveća od kojeg je venac bio napravljen – nije prepoznala. Možda od uzbuđenja. Na njemu je, pozlaćenim slovima, pisao datum: 23. septembar 1838. Sad je bio februar, a ne septembar – ali nema veze. Verovatno je hteo da se našali sa njom. I godinu je pogrešno napisao; možda namerno, hteo je da se našali. Sa onim svojim vanvremenskim izrazom lica – opet je iščezao. Konture njega u njenim zenicama potrajale su još nekoliko sekundi.
* * *
Uveče, kad je legla da spava, venac je okačila na zid, iznad svoje glave. Osećala se lepo, bilo joj je toplo oko srca, kao da spava sa njim. Jedna latica se otkinula i pala pravo na njen obraz. Eto! Dobila je i poljubac za laku noć. Sanjala ga je, više joj nije izlazio iz glave. Koliko je bila tužna što se probudila, toliko je bila i srećna – on je sigurno čeka.
Bilo je pet sati ujutru. Požurila je sa oblačenjem i uobičajenim jutarnjim spremanjem, bojala se da ne zakasni. Misao na njega ulivala joj je snagu. Zanemarila je hladnoću, i začuđene komšije, i jutarnji autobus, i ponekog slučajnog prolaznika.
Grane su još bile gole, ledene kapi kiše su joj padale za vrat, i pekle je kao živa vatra. Prijale su joj. Bili su to njegovi poljupci.
Došao je! Dalek, lep i nedohvatan. U ruci je držao štap; na vrhu štapa bilo je nešto kao šarena trouglasta zastava. Do polovine ga je zavukao u zemlju. Zastava na štapu je vijorila i bledela. Istopila se kao da je bila od papira. Slegnuo je ramenima.
Blaženi osmeh nije mu se skidao s lica.
* * *
Dozivala ga je, preznojavala se, plakala je…
Deca su prilazila da vide šta joj je. Tešili su je. Ona je pokazivala rukom u njegovom pravcu, molila ih da ga dovedu, ali… za njih on nije postojao.
Presavila se od bola u stomaku. Kako doći do voljenog stranca? Kako ga dodirnuti? Kako mu išta reći kad je on samo ćutao? I svaki put je bivao sve lepši.
Bacila je šaku karamela u njegovom pravcu. On ih je uhvatio u letu. Deca su bila začuđena da su bombone iznenada nestale. Mislili su da je to neki trik, da želi samo da ih zabavi. Bacila je opet. I opet isti efekat. Cika i smeh dece vraćao ju je u stvarnost. Ostatak bombona podelila je deci – njima ih je i namenila, ali eto… Decu je bar mogla da dodirne, sa njima je mogla da priča, zbog njih je pazila da ne napravi nešto nepromišljeno.
Podigla je glavu da ga vidi još jednom.
Nije ga bilo.
Samo je štap ostao. Deca su najpre bila začuđena otkud on tu, a onda su došli do zaključka da ga je neko od njih tu stavio. Smejali su se glasno. Za njih je ovo bila samo još jedna vesela igra. Požurili su kućama, valja se spremiti za školu.
Kad je ostala sama – zaplakala se.
Šta je sa ovim lepim strancem? Zašto neće da joj priđe? Zašto? Zar ne vidi koliko ga voli? „Prokleti muškarci! Slepci! Nikad ništa ne osećaju!“, malo ženskog šovinizma zatitralo je u njoj.
* * *
Tog jutra nije se pojavio. Šta ako se naljutio? Čime ga je to povredila? On je nešto hteo da joj kaže, ona ga nije razumela, on se naljutio i otišao. Kako drugačije da objasni? Ona ga nije ispratila pogledom, kao obično. Otišao je bez pozdrava. Deca su je smirivala. Zavoleli su je. Ona je po profesiji bila lekar, ali to joj ovde nije pomoglo. Dlanovi su joj bili izbodeni sopstvenim noktima.
Nervoza. Bes. Suze.
Pljusak je rasterao decu. Ostala je sama.
Ledena februarska kiša je osvestila.
Pobegla je kući.
* * *
U osnovnoj školi je imala nastavnicu iz geografije. Prirodna plavuša, sa neboplavim očima, sa glasom koji smiruje, sa blaženim pokretima koji ulivaju samopouzdanje… Imala je harizmu kao nijedna druga. Nije umela da se naljuti, bilo je dovoljno samo da pogleda svoje učenike, i već bi osetili potrebu da učine sve što se od njih tražilo. Nastavnica joj je bila uteha u svim teškim situacijama. Pamtila je svaku njenu reč. Najčešće im je govorila tiho, da ih ne kompromituje pred drugim učenicima. Ponekad je namerno popuštala u učenju, iz ljubomore, da ona bar koji sekund više provede sa njom.
Zašto se ovoga prisetila?
Jednom davno joj je voljena nastavnica za rođendan poklonila knjigu sa posvetom: „Ako se ikada zaljubiš, ne sputavaj sebe – već onoga u koga si se zaljubila“.
Možda joj se sada baš to dešava? Možda samu sebe previše sputava svojom jakom željom za njim? Možda zato ne može da mu priđe? Možda je sama sebi najveća prepreka ka njemu? Možda, možda, možda… Toliko praznih fajlova u njenom „mentalnom računaru“.
Pronašla je uramljenu sliku svoje drage profesorke. Okačila je na mesto uvelog venca na kome su bile još samo strulele stabljike. Sačuvala je samo traku sa pozlaćenim slovima i „pogrešnim“ datumom.
Sećanja naviru, pitanja se ređaju…
* * *
Zapostavila je kućne obaveze, gledanje televizije, slušanje muzike, na posao se nije javljala…
Smršala je.
Čim uđe u stan, želela je da što pre izleti iz njega, da se nađe pred „svog“ tajanstvenog stranca. Sve se nadala da će mu se jednom baciti u zagrljaj ako želja u njoj bude dovoljno jaka da probije sve nevidljive barijere. U životu je imala toliko mnogo tih nevidljivih barijera, svaku je preskočila.
„Ako žena nešto želi, ona to uvek i postigne – ako je volja u njoj jaka“, opet je čula glas svoje profesorke kako joj šapuće. Za trenutak se vratila u šesti razred osnovne škole, kada joj je majka umrla, i kada joj je baš ta profesorka bila most preko kojeg se vratila u život.
Tog dana nije ga bilo na „zakazanom“ mestu.
Sela je u blato ispod drveta, i čekala ga celih sat i po.
Nije se pojavio.
Kad se vratila kući bila je sva kaljava i mokra.
Istuširala se vrelom vodom.
Na belim pločicama kupatila videla je njegove tamne zenice. Umalo se nije onesvestila. Njemu je do igre. Pa dobro! Neka gleda ako baš hoće.
* * *
Bila je histerična. Bacala je stvari po kući a onda ih skupljala; brisala je prašinu tri puta dnevno; praveći red u kući, stvarala je još veći nered. Posvađala se sa komšinicama koje su htele da joj pomognu. One stalno nešto zapitkuju, hoće sve da znaju, a ona nije nije mogla da se oslobodi njegovog lika.
Već je šesti dan kako ga nema. Gde je pogrešila? Šta je to uradila loše? A možda je našao drugu? Tone kiše su pale na nju, čekajući ga. Dobila je upalu pluća. Morala je da leži, da se utopli, ali nije imala strpljenja. Borila se da ustane. Bila je sve slabija. Dobila je sredstvo za smirenje, ali ono je kratko trajalo. Čim bi dejstvo leka popustilo, ona se pretvarala u divlju zver. Vrištala je. Drhtala. Bacala je šolje sa čajem. Soba joj je bila puna srče i polomljenih stvari. Ni u WC nije htela da ide. Namerno. Smrdela je na mokraću. Želela je svim sredstvima da otera dušebrižnike od sebe, da ustane iz kreveta, da potrči prema njemu, ali…
Šta ako ga opet ne bude bilo?
Taj strah je zakovao za krevet. Čeličnom zagrljaju neizvesnosti još niko nije pobegao.
Popila je šaku lekova i zaspala.
* * *
Prošlo je već deset dana. Od čega deset dana? Pa ona je njega volela celog života, tako joj se činilo. Sa posla su je zvali da se vrati. Nije želela ni da ih sluša. Neka joj daju otkaz, neka je kazne, uhapse, ubiju… Ništa joj više nije bilo važno. Odbila je čak i one koleginice sa kojima je bila posebno intimna, i sa kojima je delila svaku tajnu.
Baterija u mobilnom je bila prazna. Namerno nije htela da je napuni, jer bi onda morala da čita brojne poruke, a one će joj skrenuti pažnju sa voljenog lika. Patetika joj sada nije bila potrebna.
A onda se setila da nije ni pokušala da ga slika mobilnim telefonom. Neće imati šta da pokaže drugaricama kad se vrati na posao. Ili nije želela da ga slika? Nije htela da kvari sliku u svom srcu, u svesti, u podsvesti… Bojala se da će tehnika iskriviti nebesku lepotu stranca.
* * *
Ovoga puta nije trčala prema igralištu. Išla je lagano, sa zebnjom u srcu. Šta ako ga opet ne bude bilo?
Da je sada njena dobra profesorka tu – šta bi joj rekla? Da li bi to bile uobičajene floskule: „Nije strašno… Mlada si, lepa si… Ima vremena za tebe… Ima još toliko lepih momaka…“
Ne! Ne! Ne!
Ona bi sigurno našla pravu reč za nju.
Otoplilo je, zemlja se polako suši. Polomila je štiklu na cipeli; uganula je nogu. Kad je polazila nije ni gledala šta obuva. Neke radnje je radila po inerciji. Noga je bolela, ali ako ga ugleda – svi bolovi će nestati.
Nije ga bilo.
„Gad! Ipak je našao drugu! Ja mu više nisam…“, nije mogla da dovrši misao od besa. Činilo joj se da nikad u životu nije bila ovoliko besna.
Povređena noga joj se hladila, bol je cepao mozak u komade. Nekako se doteturala do kuće.
Eh, da je sad mogla da ga dohvati…
…sve bi mu oprostila… – njen mozak je negativno značenje rečenice u sekundu pretvorio u pozitivno.
* * *
Članak leve noge morala je da zamota u gips. Bol je bivao sve veći.
Sela je za računar. Prvi put u ovom mesecu, a februar je već bio pri kraju. Ne bi ni sad da je noga nije bolela. Surfovala je bez nekog cilja, tek da vidi šta se desilo, iako joj je moć koncentracije bila zanemarljiva.
Ukočila se. Vrisnula je iz sveg glasa.
Gospode! To nije moguće! To je laž, prevara! Pa to je on! Na monitoru je bio crtež ljudskog lika! Ne bilo kog – bio je to njen stranac. Prepoznala bi ga među milion drugih.
Čitala je naglas:
Šest godina bio je čuvar harema kod malo poznatog turskog sultana Mahmuda II, počev od 1833. godine. Kada je Mahmud II, godinu dana kasnije umro, on je nastavio kao lutalica, pretvarajući se da je gluvonem, da ne bi morao da objašnjava gde je bio i šta je radio. Ženu nije mogao da ima, bio je evnuh. Nekoliko godine kasnije ubili su ga razbojnici. Telo mu je raskomadano i bačeno pticama grabljivicama. Za njega se saznalo tako što je napisao nekoliko jako lepih ljubavnih pesama. Te pesme su skoro nađene i objavljene na društvenim mrežama. Ispod pesama bila je njegova kratka biografija.
Ali…
Otkud on ovde? Kako je došao? Da li je moguće da je zavolela stranca iz nekog drugog vremena? Ona je doktor, ona ne sme u ovo da poveruje.
„Došao je ovde da nađe inspiraciju za svoju novu zbirku pesama“, rekla je ironično, u nastupu besa koji je nije napuštao.
Isključila je računar i zagledala se u jednu tačku na zidu.
* * *
Skinula je gips. Fizički bol je kratko trajao.
Nije prestala da misli na njega
Ovo neće smeti da priča nikome, svi će reći da je poludela.
Neće joj verovati?
Pa šta?
Ovo su one tajne duše koje se nikome ne pričaju.
* * *
Konačno se i sunce pojavilo. Stidljivo, kao da vreba, retkim zracima je „opipavalo teren“, da li mu je već vreme da sine kako ume. Bilo je malo toplije, ali njoj je bilo hladnije. U njenom biću smenjivali su se vatra i led.
Krenula je nesigurnim koracima prema Urgentnom centru da se javi na posao. Greškom je otišla u suprotmom pravcu – prema školskom igralištu.
Srce joj je zaigralo.
Bio je tu. Ali mnogo bleđi nego ranije. Bila je ubeđena da joj se samo pričinjava, pa se brzo smirila. Progutala je pilulu za smirenje, bez vode.
„Halucinacija“, pomislila je u sebi. – „Prokleti stranac. Kad bi me bar ostavio na miru, ako već neće da mi priđe“, govorila je poluglasno. Sreća da nikog nije bilo, pa je niko nije čuo.
U ruci je nešto držao. Knjiga? „Nije valjda stvarno napisao novu zbirku poezije“, pitala se u sebi. Spustio je na golu, ali suvu, zemlju. Potrčala je prema njemu. Konture voljenog lika su izbledele. Ali, knjiga je još uvek bila na zemlju. Ne! Nije to bila njegova zbirka pesama. Bila je to knjiga „Ponos i predrasude“, od Džejn Ostin.
Ponos i predrasude? Opet neke njegove zagonetke? Opet je nešto hteo da joj kaže nemuštim jezikom.
Jedno je bilo sigurno: Ovo je bio njegov oproštaj od nje. Izgubila ga je zauvek. Izgubila? A kad je to ona njega imala?
Dve-tri suze su joj kapnule na knjigu, nije ih obrisala. Neka mu to bude njen poljubac. Okrenula se i krenula prema zgradi u kojoj radi. Vreme je da počnu sa propitivanjem znatiželjne koleginice. A ona će samo da ćuti i da sleže ramenima. Neće imati šta da kaže. Ono što se u njoj dešavalo – neće umeti da objasni; ono što se pored nje dešavalo – kao da se nije ni desilo.
Nekoliko dana kasnije opet je pao sneg.
* * *
Na nadgrobnoj ploči Centralnog groblja sedela je devojka sa rukama u krilu i dugom crnom kosom, i čekala svog stranca. Sneg je lagano padao; zabeleo je čitavu okolinu. Obrve su joj bile zaleđene, a lepe oči otvorene. Delovale su živo. Ništa nije remetilo tišinu. Sve je spavalo zimskim snom. Niko nije primetio da je umrla; ukočena u sedećem položaju. Pored nje je bila otvorena knjiga, kojoj su se listovi sami okretali.
* * *
Svako od nas ima svog stranca.
Neko ga pronađe u sebi, a neko u drugome.
Vreme je ionako najveći prevarant. Ako uspemo da mu ne poverujemo – naše lutanje kroz život dobiće smisao.
I mi smo nekome stranci.
Nenad Živković
