Gledam fotografiju. Ko je to uopšte na njoj? Neki polublentavi osmeh, kineski porculan iza mene,lampa iz Indije, lepeza iz Londona, utisnuta laž na poleđini slike.
Rat se tek završio, ja se samo sećam slika snajperista sa televizije i ukusnih bombona iz Graca koje su dolazile sa divnom okruglom kutijom. Ta mi je kutija desetak godina kasnije služila kao pepeljara gde krijem opuške od čoveka koji me ovekovečio na fotografiji.
Pokušavam da se setim svih misli koje sam imala kao dete, ali otkad imam svu svoju nerođenu i rođenu decu, sanjanu i stvarnu, misli mi polako blede. Nije da zaboravljam nego se sećanja pune nekim novim malim bezbrižnim licima, novim igrama i polublentavim osmesima. Sećam se da je tog dana bilo i crnog i belog grožđa na stolu. Da mi se jako piškilo i da mi se moje čarape nisu dopadale. Za razliku od mog deteta, ja to nisam izgovarala. Gutala sam halapljivo kroz stegnutu knedlu grožđe i razmišljala kada će fotografija biti u mom albumu.
Svega je bilo sem oćiglednog bola, a sada kada se zapitam da li sam bolja osoba tad ili sad, nemam jasan odgovor. Kao da se neko poigrava sa mnom od početka, kao da je život neka loša Kesova numera s početka kantri karijere čoveka u crnom. Nastavljam da zurim u fotografiju, a nikakvog epohalnog odgovora nema. Možda sam samo starija dvadesetak godina od te fotografije.
I možda i dalje gutam gnedlu ili nosim čarape koje ne volim. Ali znam da imam neku koja to sigurno ne radi, pa je lakše obraditi fotografiju sa onim što imam danas. Oiviči sećanja, nova pristižu.
AJŠA
