– Ho-ho, deco, jeste li bili dobri? – pitao je Deda Mraz, čim je stao ispred jelke. Svi su uglas povikali:
– Jeeeeeeeeesmo!
A ja sam prvo pogledala tatu. Tata se osmehnuo i klimnuo glavom. Onda sam pogledala mamu. Mama se nije osmehnula, ali je klimnula glavom. E, onda sam i ja viknula:
– Da! Da! Da!
I svi su se nasmejali, čak i Deda Mraz.
– Ti devojčice – prstom me je pozvao. – Hajde, dođi kod mene.
Šta sam mogla? Provukla sam se između stolica u prvom redu i stala ispred Deda Mraza. Pomilovao me je po kosi, što nisam volela, pa me štipnuo za obraz, što još više nisam volela.
– Ti si triput dobra – rekao je. – A kad je neko triput dobar, taj je zaslužio da prvi dobije poklon-paketić. Kako se ti zoveš?
– A da li si ti pravi Deda Mraz? – pitala sam ga.
– Naravno! Zašto me to pitaš?
– Zato što je prošli Deda Mraz bio kobajagi. Imao je bradu i brkove od vate.
– Aha! E, probaj. Povuci me za bradu.
Nagao se i ja sam ga izistinski povukla za bradu. Brada je bila prava, a i Deda Mraz.
– A kako ne znaš kako se ja zovem kad si pravi? – pitala sam.
– Tako. Ja sam star i zaboravan. Zato imam spisak vaših imena. Ti mi kažeš kako se zoveš, ja pronađem tvoje ime i dam ti lično tvoj poklon-paketić.
Izvadio je iz džepa list hartije. Kazala sam mu kako se zovem, pronašao me je u spisku, malo preturao po džaku, pa izvadio paketić za mene i dao mi ga.
– Hvala, Deda Mraze – zahvalila sam se fino i kulturno, jer sam se setila da mi je mama kazala da budem fina i kulturna.
Vratila sam se na mesto između mame i tate, a Deda Mraz je onda čitao imena sa spiska i sva su deca dobila svoje poklon-paketiće. Posle je Deda Mraz otišao, a nama su dali sokiće i kolačiće, i puštali nam muziku da pevamo i igramo.
– A gde je Deda Mraz? – pitala sam tatu.
– Verovatno je otišao dalje, da podeli poklon-paketiće i drugoj deci.
Malo sam mislila, mislila, pa sam pitala:
– A je l’ ima samo jedan Deda Mraz?
Tata se nasmejao:
– Samo jedan!
– Au! Pa kako samo jedan Deda Mraz uspe da svakom detetu da poklon-paketić?!
Tata se malo kao zbunio, malo kao počeškao iza uveta, pa pošteno priznao:
-E, to ne znam!
– Pa, dobro – utešila sam ga. – Ne moraš ti baš sve da znaš.
Onda sam opet mislila, mislila i pitala:
– Tata, a da li i Deda Mraz dobije poklon-paketić?
I tata je onda mislio, mislio, pa mi je odgovorio:
– Mislim da ne. Deda Mraz je odrastao čovek, a odrasli ne dobijaju poklon-paketiće.
A ja sam smislila kako bi bilo baš lepo kad bi neko Deda Mrazu dao poklon-paketić! I smislila sam da… i taman sam smislila da, kad sam videla Deda Mraza kako izlazi u hol.
– Tata, idem malo u hol – javila sam se, jer mi je tata rekao da moram uvek da mu se javim gde sam.
U holu sam videla Deda Mraza. Sedeo je na fotelji, u uglu. Sam. Prišla sam i kazala:
– Deda Mraze, da te pitam jedno pitanje?
– Pitaj.
– Da li su i tebi nekada dali poklon-paketić?
Deda Mraz me je pogledao onako, preko naočara:
– Ti si ona triput dobra devojčica?
– Aha!
– E, mogao sam da pretpostavim da si koliko dobra, toliko i radoznala. Baš tako izgledaš. Da ti odgovorim: Deda Mraz deli poklone i njemu niko ne daje poklon.
– Au! Pa ti si onda jedan tužan i nesrećan Deda Mraz!
Deda Mraz se nasmejao, ali to nije bio baš neki pravi smeh, nego više kao na silu. Pružio je ruku da me pomiluje po kosi i nije me pomilovao. Spustio je ruku u krilo:
– Ti sigurno ne voliš da te miluju po kosi…
– Aha. I ne volim da me štipkaju za obraz.
– Aha – odgovorio je Deda Mraz. – Razumem. Ni ja nisam voleo to kad sam bio mali.
Malo je ćutao. Ćutala sam malo i ja.
– Izvini što sam te štipnuo kad sam ti dao paketić – rekao je posle, kad više nismo ćutali. – Znaš, ja to onako, iz navike.
– Nema veze, Deda Mraze. I ja sam navikla da mi to rade.
Opet smo malo ćutali. Onda sam odlučila, pa šta bude:
– Deda Mraze, tebi niko neće da pokloni paketić. Uzmi, molim te, ovaj moj. Ja sam dobila već jedan u maminoj firmi, i jedan još od babe i dede. I još će jedan ujka da mi donese.
Pogledao me je, pogledao, pa oborio glavu, pa podigao glavu, pa me opet pogledao:
– Ne mogu. To je samo tvoj paketić i nije u redu da mi ga daš.
Onda sam i ja oborila glavu. I bilo mi je baš žalosno.
– Deda Mraze! – setila sam se. – Daću ti poklon koji moj tata najviše voli da dobije od mene.
Propela sam se na prste i poljubila Deda Mraza u obraz, iznad brade, između nosa i naočara.
– Majo! – čula sam tatin glas. – Gde si?
– Tata me zove – rekla sam Deda Mrazu. – Moram da idem.
A Deda Mraz je skinuo naočare i prstima protrljao oči:
– Pa, idi. I hvala za najlepši poklon u mom životu.
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
